У мрачној улици Санчез у аргентинском градићу Ломас дел Паломар, надомак Буенос Ајреса 10. априла 1957. срели су се Анте Павелић и Благоје Јововић. Два метка завршиће у телу Павелића, а од последица тог рањавања две године Павелић ће касније умрети у Франковој Шпанији.

О Анти Павелићу се данас много зна, међутим, питање ко је Благоје Јововић мало је теже. Њиме се нису бавили историчари, о њему су писани публицистички романи. Kажу да би испред сваке реченице о Благоју Јововићу могла да стоји реч „наводно“. А у скоро свакој реченици о њему могло би да пише „причали су ми људи“. Међутим, једна ствар је сигурна – Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини, у априлу 1957.

Према сведочењу једне од организатора атентата Милеве Гачеше Пичан, она и још троје људи су одлучили да изврше атентат „од великога бола и мржње према њему, јер се он мирно овде шетао са својом усташком гардом.“

Милева прича да су у атентат били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, она, свештеник Радојица Поповић, и на крају Мило Kривокапић и Благоје Јововић.

Ћерка Благоја Јововића Kарина је такође посведочила да су његови мотиви да убије Павелића били искључиво патриотски и посвећени стотинама хиљада убијених у концентрационим логорима.

Група око Благоја Јововића сазнала је куда се Павелић сваког дана креће. Седели су у ресторану у центру Буенос Ајреса, где су се окупљале усташе. Почели су да га прате.

Из кафане би ишао возом, па аутобусом, односно колективом, до своје куће. На 16-годишњицу оснивања НДХ, 10. Априла 1957. Благоје Јововић и Мило Kривокапић кренули су за Павелићем.

И о томе постоји много верзија приче.

По једној, неколико стотина метара пре куће Павелићев пратилац, на кога је требало да пуца Мило Kривокапић, свратио је у оближњи клуб и Павелић је остао сам са Благојем Јововићем.

„По причи проте Радојице, Благоје је био прва стража, док је Мило Kривокапић био друга стража, за случај да Благоје не успе. Међутим, за тим није било потребе, јер је Благоје завршио посао“, каже Милева Гаћеша.

Има и много верзија како је изгледао сам крај.

По једној Павелић се окренуо и опсовао мајку српско-јеврејску комунистичку. По другој осетио је неког иза леђа и пуцао, ранио Јововића, овај пуцао неколико пута, а два метка завршила су у телу Павелића.

Kакве су биле последице по групу која је организовала и извршила атентат? Успели су да побегну са места атентата, нико није знао ко су они, осим што су новине писале о два висока мршава човека.

Након атентата, Мило Kривокапић се повукао, а Благоје Јововић је наводно отишао на неки трговачки брод где је радио и неко време пловио Атлантиком.

Постоје сумње да је последице атентата осетио свештеник Радојица Поповић који је страдао тако што је пао под воз. Неки ће то наводити као освету за убиство Павелића.

После атентата 1957. свет и и званично сазнао да у Аргентини живи Анте Павелић. У болници је дао много интервјуа, тада су направљене и фотографије које ће стићи у Југославију.

Политика је неколико дана после атентата пренела штуру Ројтерсову вест да је пуцано на Павелића, али да се не зна ко је то учинио.

Аргентина више није могла да игнорише притиске сада већ целог света. Међутим већ 18. априла Павелић је напустио своју вилу у насељу где је рањен, неколико месеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успео да пређе границу и уђе у Чиле.

Одатле ће, у децембру 1957, одлетети у Франкову Шпанију.

Павелић ће умрети 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у телу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, верује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.

О атентату на Павелића јавност дуго није знала готово ништа. Мистерију – ко је пуцао, разрешио је 1998. сам Јововић. Његова ћерка Kарина прича да се он у децембру 1998. године, после више од пола века, вратио у земљу, дошао је на сахрану брата, али је пре тога отишао у манастир Острог.

„Тамо је разговарао са митрополитом Амфилохијем, који га је наговорио да открије истину свима. Те ноћи моја породица и пријатељи су сазнали за његову причу“, наводи Kарина.

Благоје Јововић умро је у јуну 1999. године. У недостатку чињеница, интернет је почео да ствара мит.

Тако отприлике изгледа прича о Благоју Јововићу, Павелићу и о свему ономе што се догађало у Аргентини тог 10. априла 1957.

(Kурир.рс/РТС)

Оставите Коментар