Рат у Украјини је ушао у другу недељу. Хенри Кисинџер, амерички политичар и дипломата, пре осам година анализирао је ситуацију у Украјини и предложио начела за расплет кризе у тој земљи. Навео је да Украјина не треба да уђе у НАТО већ да треба да има право да слободно бира своје економско и политичко удруживање.

Овако је писао у Вашингтон посту Хенри Кисинџер баш на данашњи дан 5. марта 2014

Јавна дискусија о Украјини је сва о конфронтацији. Али знамо ли куда идемо? У животу сам видео четири рата која су почела са великим ентузијазмом и јавном подршком, сви за које нисмо знали како да их завршимо и од којих смо се у три једнострано повукли. Тест политике је како се она завршава, а не како почиње.

Пречесто се украјинско питање поставља као обрачун – да ли ће се Украјина придружити Истоку или Западу? Али ако Украјина жели да преживи и напредује, она не сме да буде испостава ниједне стране против оне друге, требало би да функционише као мост између њих.

Русија мора да прихвати да би покушај да примора Украјину да добије статус сателита, и тиме поново помери руске границе, осудило Москву на то да понови сопствену историју самоиспуњених циклуса реципрочних притисака са Европом и Сједињеним Америчким Државама.

Запад мора да схвати да за Русију Украјина никада не може бити само страна земља. Руска историја је почела у ономе што се звало Кијевска Русија. Одатле се ширила руска религија. Украјина је вековима била део Русије, а њихове историје су се пре тога преплитале.

Неке од најважнијих битака за руску слободу, почев од Полтавске битке 1709. године, вођене су на украјинском тлу. Црноморска флота, руско средство за пројектовање моћи у Средоземном мору, заснива се на дугорочном закупу у Севастопољу, на Криму.

Чак су и познати дисиденти, попут Александра Солжењицина и Јосифа Бродског, инсистирали на томе да је Украјина саставни део руске историје и, заиста, Русије.

Европска унија мора да призна да су њена бирократска тромост и подређивање стратешког елемента домаћој политици у преговорима о односима Украјине са Европом, допринели претварању преговора у кризу. Спољна политика је уметност утврђивања приоритета.

Украјинци су одлучујући елемент. Они живе у земљи са сложеном историјом и вишејезичним саставом.

Западни део је укључен у Совјетски Савез 1939. године, када су Стаљин и Хитлер поделили плен. Крим, чијих 60 одсто становништва чине Руси, ушао је у састав Украјине тек 1954. године, када га је Никита Хрушчов, рођени Украјинац, поклонио у част прославе 300. годишњице руског споразума са козацима.

Запад је углавном католички. На истоку су углавном руски православци. Запад говори украјински, на истоку се углавном говори руски. Сваки покушај једног крила Украјине да доминира над другим, као што је био образац, на крају би довео до грађанског рата или распада.

Третирање Украјине деценијама као дела за сукобљавање између Истока и Запада, уништило би сваку перспективу да се Русија и Запад, посебно Русија и Европа, уведу у систем међународне сарадње.

Украјина је независна само 23 године, претходно је још од 14. века била под неком страном влашћу. Није чудно то што њени лидери нису стекли вештину за постизање компромиса, а још мање ону за историјску перспективу.

Украјинска политика након стицања независности показује да корен проблема лежи у настојању украјинских политичара да наметну своју вољу непослушним деловима земље, прво од стране једне, а затим и друге фракције.

То је суштина сукоба Виктора Јануковича и његовог главног политичког ривала Јулије Тимошенко. Они представљају два крила Украјине и нису били вољни да деле власт.

Мудра политика Сједињених Америчких Држава према Украјини тражила би начин како да два дела ове земље узајамно сарађују. Треба да тражимо помирење, а не доминацију неке фракције.

Русија и Запад, нити разне фракције у Украјини, нису деловали према овом принципу. Сваки је погоршавао ситуацију. Русија не би могла да наметне војно решење, а да се не изолује у тренутку када су многе њене границе већ несигурне, угрожене.

„САД треба да избегну да третирају Русију као отпадника“ 

За Запад, демонизација Владимира Путина није политика, то је алиби за одсуство исте.

Путин би требало да схвати да би, без обзира на његове притужбе, политика војног наметања произвела још један хладни рат.

Са своје стране, Сједињене Америчке Државе треба да избегну да третирају Русију као отпадника којег ће стрпљиво подучавати правилима понашања које је успоставио Вашингтон.

Путин је озбиљан стратег, на премисама руске историје. Разумевање вредности и психологије САД нису му јача страна. Ни разумевање руске историје и психологије није била јача страна креатора америчке политике.

Лидери свих страна треба да се врате испитивању онога шта треба да буду резултати, а не да се такмиче у наступу.

Предлог начела за расплет кризе у Украјини

Ево моје идеје о резултатима који су компатибилни са вредностима и безбедносним интересима свих страна:

1. Украјина треба да има право да слободно бира своје економско и политичко удруживање, укључујући и Европу.

2. Украјина не треба да уђе у НАТО, став је који сам заузео и пре седам година, када је ово последњи пут и искрсло.

3. Украјина би требало да буде слободна да формира било коју владу која је у складу са израженом вољом свог народа. Мудри украјински лидери би се потом определили за политику помирења између различитих делова своје земље.

На међународном плану, требало би да заузму став који се може упоредити са оним у Финској. Та нација не оставља никакву сумњу у своју жестоку независност и сарађује са Западом у већини области, али пажљиво избегава институционално непријатељство према Русији.

4. Неспојиво је са правилима постојећег светског поретка да Русија припоји Крим. Али требало би да буде могуће да се однос Крима и Украјине стави на мање тешку основу. У том циљу Русија би признала суверенитет Украјине над Кримом.

Она би требало да ојача аутономију Крима на изборима одржаним у присуству међународних посматрача. Процес би укључивао отклањање свих нејасноћа о статусу Црноморске флоте у Севастопољу.

„Начела неће бити пријатна за све стране“ 

Ово су начела, а не рецепти. Људи који познају регион знаће да неће сви бити пријатни за све стране. Овај тест није о апсолутном задовољству, већ уравнотеженом незадовољству.

Уколико се неко решење, засновано на овим, или сличним начелима не буде постигло, померање ка сукобу ће се убрзати. Ускоро ће доћи време за то.