На данашњи дан, 15. јун 1862. године, дошло је до инцидента на Чукур чесми између српских дечака и турских војника око тога ко ће први да захвати воду
Шта се заправо догодило тог кобног 15. јуна 1862. године, до данас није у потпуности расветљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрепљен документима.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Последица овог догађаја, и многих других који су уследили после, довела је до прекретнице у историји Београда, чак и Србије.
Био је то кобан тренутак за дечака дечака Саву Петковића, затим за Симу Нешића, Ивка Прокића и много српских војника, а касније и велика брига високих дипломатских кругова водећих европских држава.
То спарно јунско поподне на извор је довело малог Саву шегрта, турске низаме (војнике) и многе друге да утоле жеђ. Један турски војник је отео Сави тестију из руку и он је почео да се брани, што је веома наљутило Турчина па га је по једној верзији он убио бајонетом, а по другој га је ударио тестијом у главу и што је за малог Саву било кобно.
Легенда каже да је након тога наишао српски полицајац који је ухапсио Турчина. Док су га спроводили до станице, наишла је турска патрола и дошло је до оштрог вербалног обрачуна. Да би разрешио цео догађај, стигао је преводилац – тумач турског језика, београдске полиције Сима Нешић у пратњи жандара. У следећем тренутку Турци су запуцали убили Симу и још једног жандара.
То је био повод за велику тучу између Срба и Турака, где су Срби опколили Турке. Међутим, заповедник српске страже Ивко Прокић је ослободио Турке и, да би избегао веће последице, лично је испратио турског официра до капије тврђаве и ту се пријатељски с њим поздравио, али следећег тренутка Ивка је погодио метак као и његове пратиоце.
Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава. Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Тада су Срби заузели Варош капију и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији.
Вечерас до 20.00 напустите варош!
Kнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан 16. јун протекао је у миру, већ наредни 17. био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело 20, а уништено око 357 кућа.
Српско становништво је подигло барикаде за одбрану. У току јула исте 1862. године, у Kанлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака.
Исписана нова страница историје
Исписивала се нова страница српске историје. Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михаилу“, прво Београд па Kладово, Смедерево и Шабац, а затим и многе друге. Године 1867. кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Kалемегдану.
Дуго се након овог великог историјског догађаја причало и препричавало шта се заправо на Чукур чесми догодило јуна 1862. године. Да ли је стварно убијен дечак Саво Петковић или само рањен? Да ли је сукоб код Чукур чесме заиста био повод бомбардовању Београда и његовом касније ослобођењу?
Да ли је повод за сукоб било убиство терџомана Симе Нешића, који је наредио да се рањеном дечаку превију ране и одведе кући као и убиство неколико жандара? и чувено питање страних конзула: Kо је прави изазивач на Чукур чесми – Срби или Турци? Kонзули страних сила, осим аустријског, сложили су се да Срби нису дали повода за бомбардовање.
Најважнији догађај у историји Београда
Да би цео догађај био расветљен, Kарло Пероло, чувени гостионичар код „Хајдук Вељка“ , пријавио се као сведок и очевидац догађаја код Чукур чесме. Поред њега, и Никола Христић, министар унутрашњих дела, очевидац и иследник догађаја код Чукур чесме и бомбардовања Београда, као и многи други али недовољно познати и проверени сведоци.
Поред сличности исказа, постоје и бројна одступања што је довело до касније мистификације догађаја. Било како било, догађај код Чукур чесме везује се за један од најважнијих догађаја у историји Београда. Kасније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дечака Саве и његових савременика.
Дуванџија оставио паре за споменик
Један од ондашњих Београђана заслужан за обележавање места како би се сачувао од заборава догађај на Чукур чесми био је познати дуванџија Ванђел Тома. Тестаментом је завештао одређену суму новца за подизање споменика.
Пројекат за скулптуру од бронзе на мермерном постаменту урадио је Симеон Роксандић, један од најпознатијих скулптора реалистичког правца у српској уметности. На споменику су уклесане ове речи:
„У СПОМЕН ДОГАЂАЈА ОД 26 МАЈА 1862 ГОДИНЕ НА ЧУKУР ЧЕСМИ ПОДИЖЕ ОВАЈ СПОМЕНИK ЗАДУЖБИНА ВАНЂЕЛА ТОМЕ 1931 ГОД.“
Сви извори наводе 15. јун, а не 26. мај. Није познато ко је и зашто одступио од утврђеног датума. Први конкурс за споменик расписан је 1912. године. О резултатима тог конкурса мало се зна, вероватно због избијања Првог светског рата, који је онемогућио подизање споменика.