На другом протесту опозиционог блока академик Душан Теодоровић најавио је председнику Србије судбину некадашњег македонског премијера Николе Груевског. ,,Време је да затражиш азил у Мађарској. Орбан је примио Груевског, примиће и тебе!“, поручио је Теодоровић и тиме јасно разоткрио право лице и праву природу протеста који се одвијају под паролом ,,Стоп крвавим кошуљама“.
Нису се Душан Теодоровић и његови политички другови који данас сачињавају идеолошки бућкуриш под називом ,,Савез за Србију“ окупили како би овој држави понудили истинску алтернативу у политичком и економском смислу. Нити је њима стало до очувања државе и боље будућности наше деце. Они су се удружили на звиждук из америчке амбасаде. Док се тобоже боре против ,,крвавих кошуља“, они заправо прижељкују крв на српским улицама, Александру Вучићу припремају судбину Груевског, а Србији македонски сценарио.
Подсетимо се, Груевски је смењен након насилних демонстрација које су чак и поједини западни медији окарактерисали као врсту државног удара против легитимно изабране власти. Смењен је само зато што је желео да очува коректне односе са Русијом и Кином и што је водио иоле суверенистичку и државотворну политику. Као такав постао је трн у оку западним креаторима балканске политике који су одмах упрегли Сорошев невладин сектор и послушни део опозиције како би спречили македонски народ да крене самосталним путем.
Сетимо се како је тада Зоран Заев, као данас његови идеолошки истомишљеници у Београду, позивао у борбу против ,,крваве диктатуре“ Груевског па онда сам помоћу крви у Собрању и мимо изборне воље грађана засео у фотељу македонског премијера. Последице су више него очигледне. Македонији је противно Уставу и упркос народном бојкоту референдума промењено име, она се налази на путу присилног увлачења у НАТО пакт, а услед јачања великоалбанског сепаратизма све је извесније да јој прети цепање на два дела и потпуни нестанак.
Није тајна да је Србија до сада водила погрешну политику безалтернативних европских интеграција. На сваки захтев Брисела ми смо одговаралии са новим уступком на штету нашег суверенитета и испуњавали све што је од нас тражено. Међутим, када је Александар Вучић одлучио да крене линијом (иако умереног) отпора и сачува бар минимум државних и националних интереса, Запад је одмах одговорио и председник Србије се нашао на мети удара – поред притисака споља који се тичу Косова и Метохије, односа према Русији и чланства у НАТО-y Брисел и Вашингтон покренули су и офанзиву на унутрашњем плану, регрутујући пету колону и послушни део опозиције у борби против „српског Груевског“. Тако је створен рециклирани ДОС, са другим именом, али истом суштином – дестабилизацијом Србије.
План дестабилизације настао је испод пера нама добро познатих креатора антисрпске политике који и даље седе у Стејт департменту, Пентагону и на Даунинг стриту. Његовим спровођењем у Србији руководе америчка, британска и немачка амбасада. Да није било њиховог благослова не би тзв. Косово уводило таксе на робу из уже Србије, Приштина не би кренула у формирање тзв. војске, а Љимај, нови шеф приштинског преговарачког тима, не би Србији претио новим захтевима за ратном одштетом. Да није било њиховог благослова БиХ не би добила позив за активирање МАП-а, последњег степеника пред улазак у НАТО, а српски народ у Црној Гори не би се нашао на удару нових прогона.
Да није било њиховог благослова не би постојао ни ,,Савез за Србију“ чији предводници нам данас прете ,,српским мајданом“. На крају крајева, довољно је ако погледамо како британски ,,Индепендент“, амерички ,,Би-би-си“ и остали кључни западни медији, добро познати по ширењу антисрпске пропаганде, извештавају о протестима ,,демократске“ опозиције против ,,ауторитарног режима“ па да нам све буде јасно.
Њихов циљ је јасан – натерати Србију да и де јуре призна тзв. Косово и дозволи његово чланство у УН, да се дистанцира од Русије и Кине, да повуче подршку Републици Српској и прихвати успостављање потпуног евроатлантског поретка на Балкану.
Поставља се питање – може ли и како Александар Вучић да избегне сценарио који му је унапред написан?
Одговор лежи у одлуци за коју политику ће се председник Србије одлучити. Да ли ће изабрати концепт и политику Борка Стефановића, Бориса Тадића и оних који су Србију препустили на милост и немилост Бриселу и Вашингтону или ће се одлучити за пут државотворности и суверенизма. Уколико прихвати прву опцију он ће се определити за тековине политике управо оних који покушавају да га сруше на улици. Тиме ће себи можда за краће време поново купити наклоност Запада али ће таква одлука Србију скупо коштати, пре свега трајног губитка КиМ. Ако пак остане чврсто на линији отпора и очувања целовитости државе и њених интереса обезбедиће себи наклоност највећег дела народа и опстанак Србије као самосталне и независне државе.
Тај пут у првој фази води преко безусловне заштите уставног поретка и државног јединства. Београд мора јасно да се одреди према претњама које нам стижу из Приштине и да без даљег одлагања прогласи војну окупацију Косова и Метохије. Тиме ћемо се оградити од једностраних потеза косовских Албанаца и заштитити себе од свих могућих негативних последица које би они имали у погледу промене статуса КиМ.
Проглашењем окупације послаћемо и јасну поруку светској заједници да је за нас сецесија неприхватљива и да одбацујемо свако решење које значи укидање суверенитета Србије у јужној покрајини.
Видимо да Федерика Могерини сада покушава Вучићу да смести нову замку, нудећи му да прихвати повратак за преговарачки сто уколико Приштина укине таксе; па чак и за то Брисел је спреман да награди Приштину на штету Србије, уклањајући УНМИК из ЦЕФТА споразума. То је потпуно скретање фокуса са суштинске теме, а то је формирање тзв. војске Косова. Управо зато је тренутак да Вучић одлучно одбаци сваки нови ултиматум и уцену. Наша држава није дужна да се придржава било каквих споразума на своју штету јер се ни Приштина не придржава ни слова договореног. Због чега би онда Србија беспреговорно испуњавала све потписано док суштинска ствар, демилитаризација ОВК, остаје неиспуњена?
Косовски Албанци су својим поступцима потпуно обесмислили читав ток тзв. бриселског дијалога и показали да су мир и стабилност најмање што желе. Београд мора као одговор на њихове провокације да покаже политичку чврстину и одлучност у одбрани својих легитимних права. Једини начин да се обуздају даље великоалбанске претензије зато није у попуштању већ у принципијелном неприхватању решења која иду на штету српских интереса. Прави је тренутак да наша држава инсистира на компромису у оквирима који су зацртани Резолуцијом 1244.
То значи да Београд одустаје од даље имплементације постојећих бриселских споразума и креће у јачање свог утицаја на КиМ путем обнове српских институција (за почетак на северу јужне покрајине). Повратак преговора пред Уједињене нације мора да буде следећи стратешки корак српске дипломатије. Једино у том оквиру моћи ћемо да искористимо повољне промене у међународним односима и да наметнемо решење које ће значити повратак КиМ у наше државне оквире.
Србија нема никакве опипљиве економске и политичке користи да и даље истрајава на путу европских интеграција те због тога мора да се окрене новим спољнополитичким алтернативама. Подизање сарадње са ОДКБ на виши ниво, јачање економских и финансијских односа са земљама БРИКС-а и Вишеградске групе и интензивирање преговора о приступању Евроазијској економској унији само су неки од могућих корака.
Међутим, суштински предуслов свих ових потеза је спремност Вучића да свој државни апарат прилагоди актуелном политичком и геополитичком тренутку, како у стратешком тако и у кадровском смислу. Од суштинске је важности да се државни апарат освежи државотворним кадровима. Потребно је сменити оне за које се и најмање претпоставља да би у тренутку дубоких унутрашњих подела и сукоба подржали страну која у овом тренутку без сумње ради за интересе западног фактора.
Другим речима, дошао је тренутак када Александар Вучић мора пре свега да се обрачуна са ДОС-ом у својим редовима. Бивши украјински председник Јанукович одлучио се за Русију и за заштиту интереса свога народа. Визија му је била Украјина као мост између Истока и Запада, а не као ратно поприште. У свом науму није успео управо зато јер није имао државни апарат који би био способан и кадар да изнесе такав стратешки заокрет. Украјина је данас земља са ниском просечном платом, земља из које одлазе људи, економски девастирана држава која ни не зна где су јој границе. Хоћемо ли да таква судбина задеси и Србију?
Наравно да нико нормалан то не жели. Зато Александар Вучић не сме да дозволи да буде још једна у низу жртава шаблонских обојених револуција већ да на основу туђих грешака извуче преко потребне поуке. Данас је сваки напад на Вучића заправо напад на Србију и зато је важно да њена кључна политичка фигура, њен председник, не допусти одигравање таквог сценарија где би они који су спремни да прихвате капитулацију дошли на власт.
Данијел Игрец
