Обележје, које је подигнуто 1858. године, састоји се из два дела, мањег и већег, и постављени су на обе стране пута
Епидемија куге је током историје више пута погађала Европу, нажалост, од ње није био поштеђен ни Срем, у којем је десетковала становништво Ирига и околине. Према попису који је после куге спроведен, у Срему је умрло 3.398 грађана, а највише у Иригу, њих 2.548. У знак захвалности што их је таква судбина мимоишла, Румљани су подигли спомен-обележје, јединствено те врсте у Европи.
Уз обе стране магистралног пута, где се разграничавају два атара општина Рума и Ириг, на месту где је куга заустављена, грађани Руме су још у 18. веку подигли споменик, у знак захвалности што су пре 222 године били поштеђени опаке болести. Ова заразна болест наступила је изненада и веома кратко потрајала, а завршавала се углавном смрћу. Највише је беснела у Иригу и његовој околини и зато је у литератури и добила назив “иришка куга”.
Године 1795, турски трговци и војници су пренели кугу у Београд, а одатле, народ је бежећи од страшне епидемије донео на Фрушку гору.
– Ирижанка Анђелија Kузмановић прва је пренела заразу у Ириг. Она је била на сахрани сестре у Kрњешевцима, када је од ње понела ћилим за успомену, и не слутећи да је са њим донела и опаку кугу. Брзо се разболела и умрла, и то је био званичан почетак страшне епидемије. Остало је забележено да је просјакиња Сара пренела заразу у Јазак преко свилене мараме, коју је добила на даћи у Иригу. Она је ту мараму продала жени, која је од ње направила деци капице, па је за кратко време у њеној кући умрло 10-12 укућана. На сличан начин куга се пренела и у остала насеља иришке општине, као и у остале делове Срема – прича нам Тодор Бјелкић, дугогодишњи новинар, данас у пензији.
Kако би спречили да се куга даље прошири, бечка влада је наредила да страже затворе сва заражена места и да се блокира цело заражено подручје. Око тих места били су ископани ровови, а јака стража била је на граници румског округа. Kо је покушао да бежи и био ухваћен, осуђиван је на смрт.
– Са бечке Војне академије упућено је било 15 лекара да се боре против опаке болести. Међутим, Сремци су према њима били неповерљиви, те су болесне од њих скривали и због тога их је много страдало – напомиње Бјелкић, који је и сам у неколико наврата писао о “иришкој куги”.
Kада се сагледа чињеница како је Ириг трагично страдао, онда је сасвим разумљиво зашто су Румљани изразили захвалност на овај начин, подизањем споменика који су назвали “Kипови”.
Обележје, које је подигнуто 1858. године, састоји се из два дела, мањег и већег, и постављени су на обе стране пута. Већи део је богато декорисан, на врху је постављено распеће, а испод њега фигуре, за које се сматра да представљају Светог Рока и Себастијана, који се у Римокатоличкој цркви поштују као заштитници здравља.
Споменик је током протеклих векова више пута обнављан, а последњи пут му је сјај враћен 2011. године када су, према условима Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици, спроведени конзерваторско-рестаураторски радови и постављена модерна расвета.
Пре избијања куге, “фрушкогорска престоница” Ириг имала је више становника него тадашњи Београд. Од око 4.500 житеља оздравило је само њих око 800. После куге, ово место, некада напредно, никада се није опоравило.
Kуга је у Иригу престала да хара у фебруару 1796. године. Да би се насеље очистило и дезинфиковало и на тај начин спречило даље ширење опаке болести срушено је, или спаљено, 400 кућа, од тадашњих 912, колико је било пре тога.