Пут Владимира Путина у Минск и разговори иза затворених врата, који су трајали неуобичајено много времена, привукли су пажњу многих политичких стручњака.
Председник Русије је одлетео у Белорусију 19. јуна. 22. јуна, након само пар дана, Александар Лукашенко је јавно признао да би република могла постати део “неке државе.“
Погледајте Лукашеково напето лице.
Ево га, говорећи фармерима у Шкловском округу области Могилев, он изговара речи које су се брзо прошириле друштвеним медијима. Он каже: “Ми смо на линији фронта. Нећемо преживети ове године, ако не успемо. За нас је неизбежно да постанемо део неке земље. Или то, или ћемо бити искоришћени као отирач. Или би, не дај Боже, они могли започети рат, као у Украјини.“
У својим недавним разговорима са европским комесаром Јоханесом Ханом, Лукашенко је рекао: “Градимо наш однос са Европском унијом, то је наш најближи сусед – а са овим суседима, јер су суседи од Бога, морамо бити пријатељи… Нисмо у журби. Никада вам нисмо обећали оно што не можемо учинити… Погледали сте нас, ми смо размотрили Европску унију. Захваљујући текућим трансформацијама у ЕУ и у Белорусији, одлучили смо да није добро за нас да се гледамо “преко ограде,“ да се гледамо презриво…“
То је речено о Европској унији која је увела санкција против Лукашенка и назвала га “последњим диктатором Европе.“ То је Лукашенко који је одговорио на увреде Европљана са тирадама о нетрадиционалној сексусалној оријентацији европских дипломата. И тако даље, и тако даље.
И то је била ЕУ коју је Лукашенко “разматрао“?
Он је “разматрао“ ЕУ, док је користио јефтини руски гас, огромно руско тржиште и друге такве погодности. И, док је имао присуп свему овоме, он је певао о мултивекторској политици.
И онда, одједном, почео је да пева другачију песму.
Шта се променило? Изгледа да је Москва коначно ставила мултивекторског Лукашенка на кратак поводац. Ја, као и ви, немам појма како је то учињено, али Путин зна како.
Можда је у Минску Путин показао Лукашенку неке податке о томе како ће се поновити судбина још једног обожаватеља “мултивектора,“ који сада живи у Ростову. Можда је нешто друго. Али чињеница остаје, Лукашенко је јавно признао да би Белорусија могла постати део “неке земље.“
Мислим да сви знамо које земље.
Западни рат против Русије се неће окончати ускоро. НАТО војска се гомила у Литванији, врло близу границе са Белорусијом. Било би врло глупо мислити да ће Москва дозволити непријатељу да изведе исти трик у Минску као онај што је извео 2014. године у Кијеву. Удаљеност од Минска до Москве је много мања него од Кијева.
Разлози због којих се Лукашенко до сада супротстављао стварној, не декларативној, интеграцији унутар Савезне Државе су очигледни. Он је владао аутократски и дељење моћи је за њега екстремна мера. Он се чак и понаша као цар. Он је тај, а не Путин, који има ту етикету. Да ли сте икада видели Путина како стоји поред својих ћерки на подијуму током параде Дана победе? Нико га није видео да то ради. Међутим, Лукашенкови синови стоје поред њега. Момци стоје ту уместо ветерана, обратите пажњу. Стоје испред министара. Шта би се догодило њима, ако би “не дај Боже, они покренули рат, као у Украјини“?
Сумњам да Лукашекову децу баш нешто воли белоруска елита, и народ. Верујем да изјаве из области Могилев сведоче да је Лукашенко прихватио да би се могао појавити Белоруски савезни округ. Наравно, њему ће сигурно бити дате личне гаранције за ово. Њему и његовим синовима. Вероватно је да ће он водити овај округ Руске Федерације, као гувернер. Можда чак и до краја живота.
Оно што се сада дешава иза затворених врата, у уском кругу, је цењкање. А Лукашенкова изјава је ехо овог тренутног цењкања. Он је темпераментна особа. Тешко му је да задржи ову драму у себи. На крају крајева, Белорусија је његово животно дело. Наравно, тешко је њу поставити под туђу контролу.
Али, будимо искрени, у овој форми, она више не може постојати. Према подацима белоруских медија о спољном дугу земље: бруто спољни дуг Белорусије у свим секторима економије за 2017. годину се повећао за 2 милијарде долара (за 6,4%), а од 1. јаунара је износио 39.932,7 милијарди долара. Овај податак је објављен у статистичком извештају Народне банке. Да, дуг Белорусије расте. Не тако брзо као у “развијеним земљама,“ али ипак расте.
Александар Лукашенко је недавно затражио од владе да смањи спољни дуг. Он издаје захтеве самом себи. Он је особа која је задужена за све, а сада та особа захтева смањење спољног дуга. Можда је тај спољни дуг само доказ о неуспеху његовог “мултивекторског“ приступа? Можда је то доказ да обични Белоруси не могу приуштити да одрже малу војску владиних званичника и бирократа? Зашто би плаћали за функцију председника, министарства спољних послова, сва њихова путовања, палате и тако даље? Комуналне таксе су подигнуте од 1. јануара, и сада грађани Белорусије плаћају више.
Уопштено говорећи, за Лукашенка сада постоји нешто о чему би требало размислилити. Али, узгред, не само за њега.
Владимир Макеј, министар спољних послова Белорусије, такође певач “мултивекторске“ политике, недавно је поменуо спремност Минска да буде домаћин руске војне базе, уколико Пољска добије америчку базу. “Ништа није немогуће… Данас нећемо постављати нове стране војне баз на територији Белорусије, јер желимо стабилност у нашем региону и не желимо да стварамо невоље.. Али, гледајући унапред, морамо размотрити кораке које ће наши суседи предузети.“
Можете видети како тешка међународна ситуација има благотворно дество на белоруске лидере. Они почињу да се повлаче на неким местима, и под утицајем ових грчевитих контракција постају мање себични и сагласнији.
Сачекаћемо резултате овог договора. Можда Лукашенко старији више не жели да предводи. Можда је уморан и жели да се опусти негде на Бјакалском језеру, пеца и не брине проблемима Белоруса? Можда жели да један од његових синова постане гувернер, да стекне искуство за своју будућу каријеру у савезној влади?
Шта год да је, пожељније је имати стабилан и активан живот шефа Белоруског савезног округа, него почивати у сандуку након државног удара или “обојеног пуча,“ гледајући у плафон мртвим очима председника мултивекторске репбулике, који није могао да препозна да се свет променио, и да шема “узети од њих, и узети од нас“ више не функционише.
Руслан Осташко
Извор: pravda.rs / thesaker.is
