Два месеца пре него што ће Руси изаћи на биралишта поводом седмих председничких избора у тој земљи, вести би могле бити унапред написане. Осим у случају да се умеша Бог, Владимир Путин ће четврти пут бити изабран, што ће га учинити лидером са најдужим мандатом у извршној власти од свих великих светских сила. Пре него што и један листић буде убачен, већина америчког политичког естаблишмента ће резултате избора окарактерисати као нелегитимне.
Без обзира на стварну количину подршке бирача Путину, начин на који ће Кремљ управљати изборним процесом и неизбежни јаз који ће се појавити између броја изашлих бирача и броја гласова за Путина (посебно ако се циљ од 70 одсто гласова за Путина при излазности од 70 одсто оствари уз индиције о некој врсти изборног инжењеринга) биће искоришћен у сврху негирања да је руски председник добио мандат народа да настави владавину.
ИЗБОРИ НЕЋЕ РЕШИТИ НИШТА
Тако избори неће решити ништа: они у руској елити који верују да Американци (и неки Европљани) морају Путина да уваже као „реалност“ и почну да послују са Кремљом ће бити разочарани. Такође, разочарани ће бити и они на Западу који настављају са ставом да све што треба да се ради је да се чека неизбежна обојена револуција која ће уклонити Путина и која ће решити сва нерешена питања која су довела до погоршања односа Русије са Западом. Дакле, 19. марта 2018. ништа неће бити промењено. Међутим, два проблема која се назиру, а које избори неће решити, још увек ће бити ту.
Прво, ако говоримо о нечему што се зове „путинизам“, његов наратив је празан. У Путиновом првом мандату (2000-2004) он је био човек за кризне ситуације који је преузео кормило Русије и зауставио њен суноврат у катастрофу. Други мандат је био обележен темама поновне изградње и реконструкције онога што је изгубљено у катастрофама деведесетих година. Током периода тандема са Медведевом, првобитни нагласак на модернизацији смењен је антикризним приступом, како би се Русија заштитила од нестабилности глобалне рецесије.
Свој трећи мандат Путин је започео приказивањем визије обезбеђивања руске улоге у свету у контексту евроазијског пола моћи који је посрнуо. Узроци су украјинска криза и чињеница да Евроазијска унија показује перформансе слабије од очекиваних. Чини се да за четврти мандат не постоји свеобухватна, убедљива и задивљујућа визија, осим слогана „Јак председник за јаку Русију.“ Заправо фасцинантно је да неколико кандидата на мартовским изборима, посебно Борис Титов који заступа„Прави узрок“ (сада „Партију раста“), и у мањој мери ново лице руских комуниста Павел Грудињин који је заменио вишегодишњег непоколебљивог лидера Генадија Зјуганова, не очекују да добију изборе.
Они кампању користе како би прогурали своје програме који су усмерени на приватизацију и против глобализације, у настојању да утичу на правац који ће руска влада заузети у годинама које предстоје. Чак и Ксенија Собчак (на слици изнад) успева да пробије нека питања у јавни простор. Могућност да као новинарка поставља питања на Путиновој децембарској маратонској конференцији за штампу доживљена је као сигнал да је – чак и ако се од ње не очекује да победи – њена кандидатура део неопходног процеса разматрања шта ће се са руском политиком догодити када се Путин пензионише или суочи са сопственом смртношћу.
Узрок томе је што кампања за изборе 2018, на начин како се до сада развијала, јасно показује знаке неуспеха. Средином двехиљадитих, Владислав Сурков, познати „сиви кардинал Кремља“ и Путинов експерт за питања политичке технике, истакао је да је циљ његовог рада да креира владајућу партију по узору на либералне демократе у Јапану након Другог светског рата, која ће деценијама моћи да одржи супремацију на изборима, која ће служити као оквир за груписање различитих фракција унутар јединственог политичког ентитета, и развити одрживе механизме за развој лидера и обнову кадрова.
Данас је руска политика још увек веома далеко од овог модела, а Путиново вечито кандидовање је јасан знак да проблем политичког наслеђивања који га је мучио у кампањи за председничке изборе 2008. (када је Путин Уставом био онемогућен да добије трећи узастопни мандат) још увек није решен. Путин из много разлога не може да сиђе са власти, јер он и људи око њега у том случају не би имали политичке и правне гаранције које захтевају.
ШТА ПОСЛЕ ПУТИНА?
Осим тога, за разлику од послератног Јапана и LDP, Индије након стицања независности са Конгресном партијом, или Мексика у коме је Институционална револуционарна партија имала превласт седам деценија, не постоји ауторитативни или обавезујући механизам и процес путем кога би фракције унутар владајуће елите могле да бирају и одобравају нове лидере. Ако је, како се све више чини, руски политички систем креиран за једну особу и једино може бити управљан и контролисан од стране једне особе – Владимира Путина – онда ће се Русија суочити са великом политичком кризом у тренутку када Путин више не буде био у стању да управља земљом.
И колико год да спољни посматрачи траже знаке „обојене револуције“ у неодобреној кандидатури антикорупцијског крсташа Алексеја Наваљног, реалност је да се свака обојена револуција на евроазијском простору дешавала онда када постојећи режим више није могао да реши питање наслеђивања. И сваки лидер произашао из обојених револуција – Виктор Јушченко и Петро Порошенко у Украјини, или Михаил Сакашвили у Грузији – били су саставни део старог политичког поретка.
Ако 19. марта постане јасно да ће ово бити Путинов последњи мандат, и ако Сурковљев сан о јапанском LDP не буде могуће реализовати, онда ће порасти шансе да кремаљске фракције и кланови који се не буду сложили са избором Путиновог наследника буду мотивисани да размотре неко решење из књиге обојених револуција, као пут ка неутралисању својих ривала у настајању.
Други проблем који мартовским изборима неће бити решен, чак и када би се догодио непредвиђени сценарио који би неког другог довео у председничку фотељу, је питање руске улоге у евроазијском региону и свету. На Западу је укорењена претпоставка да су наши спољнополитички пробеми са Русијом персоналне природе: да потичу од Путина. Стога размишљање иде у правцу да ћемо моћи да окренемо нови лист у америчко-руским односима са председником Наваљним, Собчаковом, или чак Титовим, а да не спомињемо дугогодишњег либералног реформатора Григорија Јавлинског који је такође ушао у ринг.
Такође се подразумева да председник Грудињин, председник Максим Сураикин – који се надмеће под барјаком неостаљинистичких „Комуниста Русије“ и који је објавио своју платформу „Десет стаљинистичких удара на капитализам и амерички империјализам“ – или вишегодишњи кандидат Владимир Жириновски – у свом седмом покушају да постане руски председник – не би били заинтересовани за унапређење односа са Вашингтоном.
Да, другачији кандидат би могао да заустави интервенцију у Сирији, буде флексибилнији по питању Украјине и мање се конфронтира. Међутим, нико се не залаже да Русија одустане од своје позиције регионалног лидера, или позиције велике силе која би морала да буде консултована о важним питањима на глобалној агенди. Владислав Иноземцев, уважени академик и аналитичар који је један од политичких саветника Ксеније Собчак, 2005. године је говорио о томе како Русија као једна од великих сила може да ради са САД на креирању нове сагласности у погледу међународних проблема од критичне важности.
Нико, па чак ни најлибералнији прозападни кандидати, неће се заложити за руску потчињеност САД унутар униполарног система. Реалност је да ће било који лидер у Кремљу који следи руске националне интересе вероватно убирати поене од трвења са Сједињеним Државама, а ми изгледа немамо механизам који би у постпутиновској ери могао радити на релаксирању или умањењу проблема који до њих доводе.
Руси и свет ће се 19. марта пробудити како би открили да се ништа значајно није променило. Али сат који броји време до домаћих и међународних криза наставиће да откуцава.
Николас К. Гвоздев – шеф катедре Капетан Џером Е. Леви за економску географију и националну безбедност на Колеџу ратне морнарице САД и дописник листа „The National Interest“
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / nationalinterest.org
