Желео је да умре нечујно, да то не буде вест. На сахрани није било никога, сем његове Мирјане и свештеника.
Ипак, глас о чувеном Павлу Вуисићу, никада није утихнуо, а приче из његовог живота препричавају се након три деценије од његове смрти.
Мало је познато да је за живота писао стихове којима махом није био задовољан.
„Желим да умрем. Боже, који си свемогућ, учини тако и буди миран, платићу. Знам, и ти си корумпиран… „, гласи једна од песама које је написао Павле Вуисић.
Био је песник затворен у телу глумца, заробљен у друштву и систему које није подносио, поробљен у професији коју је презирао.
„Он је био изванредан песник. И то се не зна. Али стално је цепао, а ја сам склањала да он не види и после смрти сакупила. Он је и своју прву глумачку награду исцепао. Иначе је био врло талентован. Али је видео да нема с ким и већ је почео да ради на филму, и остао је у глуми. Измислио је и псеудоним – Вишњин. Целог живота сам чекала да почне озбиљно да пише и када је упао у депресију, помислила сам да је дошло време. Али није било ништа од тога“, рекла је једном приликом супруга Павла Вуисића, Мирјана.
Никада није завршио глуму
Павле Вуисић, заправо је рођен као Вујисић, али је избацио слово “ј“ из презимена јер га је нервирало. Родио се у Београду 1926. године. Студирао је право и бавио се новинарством. Никада није успео да упише Академију за позоришну уметност.
Примећен је након што је статирао у неколико филмова Војислава Нановића. Пар година након Нановићевог „Чудотворног мача“, првог играног филма у којем се Вуисић појавио, добија главну улогу у филму „Три корака у празно“ (1958), истоименог редитеља. Павле Вуисић, је како кажу, тада дословно бриљирао избацивши из конкуренције професионалне глумце.
За ту улогу Вуисић је награђен пулском Златном ареном. Био је то први пут да је један глумац аматер добио највећу глумачку награду. Те исте сезоне Павле је глумио у пет филмова.
Орсон Велс о Паји
Павле Вуисић је, како су истицале његове колеге, понављао сцене само када би други погрешили. Своје роле изводио је „на прву“ и без грешке. Велики Орсон Велс га је назвао најбољим глумцем на свету. Упркос томе што је уживао такво поштовање, Паја никада није желео да оствари каријеру у иностранству.
Вуисић и Чкаља се нису волели
Глумачки тандем у кадру је био савршено синхронизован, ипак, двојица глумаца нису се најбоље слагали у приватном животу. О томе је говорила Павлова супруга Мирјана за потребе књиге Александра Ђуричића „После фајронта“.
„Чкаљу никад нисам упознала. Кад мало боље погледате Чкаљу и Павла, видећете да је то немогућа фузија. Чкаља је стопостотни глумац и до крајњих граница је ишао у својој глуми. Павле уопште није био глумац. Знао је да каже: „Ја се само понашам.“
Наводно се Павле Вуисић често нервирао због Чкаљиног „преглумљивања“, па је тако први пут после серије и филма „Камионџије“ одбио да сними наставак „Камионџије поново возе“.
„Уверавали су га годину. Како сам ја у том тренутку почела да градим имање, које се и њему допало, премерио је плац, израчунао колико ће коштати ограда и тражио хонорар од 110.000 динара. Продуценти су полудели јер је максимални хонорар за главне глумце износио 12.000 и није постојала законска могућност да му дају више. Само је одмахнуо руком. Онда су они пронашли начин да направе видео касете које ће се продавати гастарбајтерима и осигурали му тражени новац“, рекла је његова супруга.
Међутим, Павле је имао нови захтев – хонорар је морао да се повећа и Чкаљи и то на барем 50.000. Тако је снимљен наставак „Камионџија“.
Није волео Тита
Није волео комунисте, али су они волели њега. Тако је запамћена једна анегдота када су га киднаповали са његовог чувеног сплава на Ади и одвели на пријем код Тита, а све поводом снимања филма „Неретва“.
Ту анегдоту је једном приликом за Недељник испричала његова жена Мирјана Вуисић.
“Ја сам већину прича о Павлу сазнала после његове смрти. Он није желео да прича. Када је умро, сакупила сам његове пријатеље да испричају све што знају. Тако сам сазнала и за то када су га покупили на Ади. Он је наравно био обучен ‘апа драпа’, за сплав. Одвели су га на Дедиње и хтели су да га лепо обуку. Он се бунио и рекао да неће. Ако сте ме узели оваквог, водите ме оваквог, говорио је. Тито је чуо да се неко буни и повео га са собом и онда су се испричали. Један пријатељ на Ади је видео како га воде и њему је Павле рекао: ‘Слушај, ако некоме будеш причао, не постојиш за мене.’ Било га је срамота што је ишао код Тита“, испричала је пре неколико година Мирјана Вуисић и подсетила на још једну анегдоту о односу Павла и Тита.
Наиме, Паја је једном ушао у кафану на Ади и тражио ћебе. Када су га питали шта ће му ћебе он је рекао да му треба да покрије Титову слику јер не може да га гледа.
„Желео је да умре нечујно, да то не буде вест“
На сахрани Павла Вуисића није било никога, осим његове жене и свештеника. Ни свештеник није знао кога сахрањује. Знао је да је само реч о човеку који се зове Павле. Павле је желео да нико не слави његов живот. Ипак, три деценије након његове смрти, ова жеља му се није остварила.
