„Од зла оца, од горе матере, којем није жао погинути, који је кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. Све своје носи уз себе, пушка му је и отац и мајка, а верну љубав не познаје“. Суштина хајдучке филозофије слободе јесте да се она осваја, али се мора и одбранити. Но у давним временима војевање за слободу у околностима сурове османске окупације није било толико једноставно. Хајдук се рађао у шуми, из ње излазио у поход и враћао се у њу нестајући пред Турцима, поготово пред зиму, када је ишао у „зимски сан“.
Овај Хајдук се одметнуо још кад су први брци кренули да му расту, гледајући са ивице шуме, на једном пропланку, како му село гори и слушајући вриске жена и деце. Није могао поднети срамоту, зато што је побегао. Стога се тада и заклео да Турци неће имати мира док је жив, а тако и би. Хајдукова сабља беше прана крвљу многих Турака, а његова се кубура чула далеко. Многи су људи прилазили к њему, желећи да му се придруже, али није било ко могао постати хајдук, барем не у његовој чети. Не може свако издржати потере, не може свако прећутати имена своје шумске браће и јатака. Мала чета, састављена од најгрђих по Турке.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter
На силу се одговара силом. Тако су бројни турски каравани и одреди били жртве ове чете, прича се чак да је и глава једног паше пала под сабљом овог хајдука. Познато је било да он није остајао ни дужан трговцима који су општили са Турцима, често би их налазили обешене поред пута, крај напуштених коња или кола.
Под својом контролом држали су огромна пространства представљајући велику опасност. Крај кањона једне реке, близу једног малог села са свега петнаестак кућа, у безљудној дивљини Турчина спопадне језа те гледа у шуму плашећи се авети које би га могла спопасти. Како би изашли из кланца одахнули би.
Једном приликом два су се путника одважила на овај пут, те су изашавши из кланца помислили да је опасности дошао крај. Међутим, идући коњима једном планинском стазом, у оштро усеченом обраслом усеку, кроз који се мора проћи, налетели су на турску чету. После кратког разговора, путници су закључили да је ова чета у потери за хајдуцима и да се упутила баш у тај кланац из кога су ови управо изашли. После пар кратких питања, Турци су пошли својим путем а путници наставили ка оближњем селу. Недомак села, узнемирили су их одјеци који су једино могли бити звук пуцњаве а који су долазили из правца тог злогласног кланца, а онда тишина и цвркут птица, као да се ништа није догодило пре тога. Сели су у прву механу како би предахнули и питали да ли могу преспавати негде. Два, до зуба наоружана одметника, ушла су у механу на запрепашћење свих. Језа је спопала све, нико се није усудио да каже било шта. Државши се за једну од кубура које је носио за појасом, један од два хајдука, средњих година и дугих црних бркова, упитао је да ли је један извесни господин свраћао у механу и ако јесте да ли би ико могао рећи куда је отишао. Интересантно је било да се ова два човека нису много препирала са присутнима већ су поверовали на прво негирање људи из механе. Као да су поседовали неку аветињску моћ изнуђивања истине у коју су били сигурни. Крећући се полако ка вратима, бркати хајдук је оштрим погледом одмерио путнике због чега им је хладноћа прошла кроз кости – данас су разговарали са Турцима.
Дан касније у село је стигла вест да је пут у кланцу био покривен лешевима Tурака. Ђурђевдан само што је прошао.