Петар Кочић се никада није срамио да јавно и каже и напише своје родољубиве ставове. Никада се није плашио да зарад њих и јавно осуди и устане против сваког ко је био њихова претња. Кочић је као и многи Срби у тадашње време на сваки напад суверености свог народа и своје земље исказивао свој бунт на улици. Није био само човек од приче, иако је и то маестрално радио, већ је био човек и од дела. Умео је да каже шта мисли и смео је да стане иза својих речи и својим делима.
Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ и створио политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије остатака феудалног ропства, подижући народ на протесте и сукоб. Био је омиљен у народу и слављен међу национално свесном омладином жељном отпора против окупатора.
Тамо где је народ видео свог првака, држава је видела опасног противника. Кочић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију. Негде у то време Кочић је написао своја најбоља дела. Оно што није могао да каже у „озбиљној прози“ рекао је у сатири. „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ постала су дела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.
На Кочића се гледало као на човека крајности, као и на већину и тадашњих и данашњих националиста. Људи су га или волели или мрзели. Причали су да је био „превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара“. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив Петар Кочић био најбољи српски писац.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
