НАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАМ

Говор америчког председника Доналда Трампа, у којем је рекао да је националиста и да та реч треба поново да се користи¹, изазвао је лавину осуда либералног и глобалистичког дела америчке и светске јавности. Трамп је одмах оптужен да је том изјавом признао да је расиста, мрзитељ, фашиста… С обзиром да се и у српској јавности термин национализам често погрешно тумачи, изјава америчког председника и хистерија коју је изазвала међу либералима, представља идеалну прилику да објаснимо шта национализам заиста представља.

За почетак неопходно је да утврдимо дефиницују овог појма. Енциклопедија Британика наводи да је национализам идеологија заснована на премиси да лојалност појединца и оданост нацоналној држави превазилазе друге појединачне или групне интересе². У Кембриџовом речнику се наводи да национализам представља жељу нације и покушај да буде политички независна, осећања љубави и поноса који људи имају за своју земљу и жељу за политичком независношћу у земљи која је под контролом или део друге земље³.

Док здравомислећи човек неће видети ништа спорно у љубави према својој земљи и жељи за независношћу, за либерале који служе глобалистичким интересима то представља највећи проблем. Зато они остају неми на левичарење, које само на први поглед критикује либерални капитализам док је у својој суштини интернационалистичко и подржава разарање националних држава, масовне миграције, тзв. права разних мањина и све остале продукте данашњег система. С друге стране, сам помен национализма изазваће њихову масовну хистерију.

Да бисмо дефинисали појам национализма, неопходно је утврдити шта представља нација. Често ћемо, у колоквијалном говору, чути како се народ и нација изједначавају и многи те две речи сматрају синонимима. То није тачно. Док је народ етничка, нација представља политичку категорију.

Народ је група људи који деле заједничко порекло и језик. Те карактеристике су научно доказиве и нису спорне. У почетку, становништво је имало само магловиту слику како да дефинише поделу на „нас“ и „оне друге“. Наравно, исти језик који је говорио са једнима чинио је да му они, на неки начин, буду ближи од оних које не разуме, али обичан човек није јасно могао да дефинише коме припада и обично је вера одлучивала на коју ће страну да се сврста. Због тога постоје бројни примери из историје када припадници истог народа, предвођени својим господарима, ратују међусобно, често потпомогнути странцима.

Касније, ширењем образовања долази до појаве национализма. Увидом у заједничку историју, порекло, језик, традицију и културу код народа се јавља осећај заједништва и припадања истој групи. Узмимо на пример Србе. Оног тренутка када су образованији припадници нашег народа из Книна, Бања Луке, Мостара, Требиња, Новог Сада Београда, Чачка, Ниша, Подгорице, Призрена, Скопља и других градова схватили да поред истог језика деле и исту традицију, да сви подједнако својим сматрају Немањиће, Милоша Обилића и Косовски бој, код њих се јавила жеља да сви живе у истој држави и деле заједничку судбину. Они су своје идеје преносили широким народним масама и тако је идеја о националном уједињењу општеприхваћена. Исто се десило и код других народа у Европи.

Данас од разних квазиинтелектуалаца либералне и леве провенијенције можемо чути како немају ништа против свог народа, али су противници национализма. Такве изјаве само показују елементарно непознавање историје и политичке теорије. Како би дошло до конституисања нације, да није било националистичких осећања у народу који је показао жељу и вољу да је створи? Дакле, нација је нека врста „неопипљивог“ оквира којим се обавија једна група људи истог идентитета. Национализам, с друге стране, представља реалну, духовну, метафизичку везу између тих људи.

Такође су злонамерне инсинуације тих истих самозваних припадника елите који тврде да се за национализам јавља само код необразованих, сиромашних, исподпросечно интелигентних слојева који углавном живе у руралним срединама. Прво, то показује сав презир који самозвана елита гаји према свом народу, а задатак праве елите је да својим знањем брани свој народ од недаћа са којима се сусреће. Међутим, осим титула које су међусобно поделили, по принципу „ја теби војводо-ти мени сердаре“, они знања немају. Јер да га имају, знали би да су предводници националистичких идеја кроз историју били управо најугледнији и најобразованији појединци, односно припадници праве елите, од које су данашњи полуинтелектуалци удаљени светлосним годинама.

Да се вратимо на настанак нације. Важно је истаћи да нису све нације настале на исти начин и да је по начину настанка могуће разликовати објективнe и субјективне нације.

Објективне нације су, по правилу, настале од једног народа који је прошао кроз процесе које смо већ описали. Такве нације су српска, руска, немачка, пољска, словачка, чешка итд.

С друге стране, субјективне нације су настале, као нека врста политичког пројекта, спајањем више народа који су често етнички, културолошки, менталитетски и лингвистички потпуно различити. Током процеса стварања таквих нација није била реткост да се нови национални идентитет намеће силом, забрањивањем обичаја, потискивањем старог идентитета, забраном коришћења језика итд. Такве нације су италијанска, француска, белгијска, британска, америчка итд. Такав процес био је присутан и на нашим просторима за време Краљевине Југославије, када је покушано да се створи југословенска нација. Субјективне нације су по својој природи мање кохерентне, што потврђује и велики број сепаратистичких тежњи са којима се сусрећу, а које се засад држе под контролом, само зато што глобалистичким силама у овом тренутку не одговара дисолуција тих држава.

Треба поменути и постојање вештачких нација које се стварају плански зарад интереса одређених сила. Принцип стварања таквих нација је увек исти и добро разрађен: када одређена сила жели да ослаби одређени национални ентитет ради се на промоцији различитости (вера, локални обичаји, менталитетске посебности…) једног дела, истовремено занемарујући и негирајући све сличности (порекло, језик…) које постоје са остатком нације. Примере таквих нација можете да видите на истоку Европе, Балкану и осталим деловима света, а заједничка карактеристика им је да свој идентитет заснивају на негацији свог порекла, а често и мржњи према нацији од које од које су се отцепили.

Дакле, национализам ствара нацију и касније служи као одбрамбени штит од асимилације. Оног тренутка када националистичка осећања код неког народа ослабе, он се брзо „прелива“ у поредак друге нације и постаје њен део, заборављајући своје порекло, културу, језик и традицију. Добар пример за то су Лужички Срби који нису успели да се одупру асимилацији и данас се већина њих сматра Немцима. Сличних примера кроз историју је велики број.

Данас, као што смо имали прилику да видимо после говора Доналда Трампа, само помињање национализма и националних интереса, изазива масовну хистерију и какофонију врисака унезверених либералних ловаца на вештице. Једини могући разлог за такво понашање либералне јавности, која често изгледа као руља која позива на обрачун са онима са којима се не слажу, јесте страх од националног поретка који се пред њиховим очима, у овом тренутку, као феникс уздиже из пепела. Јер, иако су творци Новог светског поретка мислили да су завршили са национализмом, нису могли да наслуте да су идентитет, осећај припадности заједници, порекло, традиција и култура дубоко укорењени, те да их пар деценија пропаганде не могу избрисати из колективне свести.

Либерална борба против национализма подразумевала је најпрљавије методе. У јавности је направљена слика, ничим заснована, да само неуки, необразовани, затуцани, сиромашни људи могу да гаје националистичка осећања. При томе, на сваком кораку можете да видите безброј примера либералног медиокритетства које се представља као врхунац интелектуалне мисли.

Својевремено је једна наша јавна личност изјавила: „Национализам је тема до 300 евра прихода месечно. Њима се сервира та прича. Кад плата пређе 500 евра, онда почиње разговор о гардероби и кафићима. Кад пређе хиљаду, онда је топ тема здрава храна, летовања и зимовања, а кад се попне на више од три хиљаде, онда престаје свако паламуђење. Људи онда причају о временској прогнози и љубави“. Ова изјава постала је општеприхваћена фраза којом либерали и југоносталгичари на простору некадашње СФРЈ машу, мислећи да ће тако да покажу неку врсту супериорности над „заосталим“ националистима. Остаје нам да утврдимо да ли плате широм Европе и САД, преко ноћи падају испод 300 евра, па подршка националистичким снагама рапидно расте или је ова изјава само пример презира према обичном човеку који једва саставља крај с крајем и прецењивања сопственог знања и интлигенције, што се тако често среће код либерала. Можда ће вам при доношењу закључка о томе помоћи информација да је у Швајцарској, земљи са највишом просечном платом на свету (4,944.38 долара), националистичка Швајцарска народна партија, од 1999. године до данас странка са највећом подршком, док су на последњим изборима 2015. године, остварили свој најбољи резултат од оснивања освајајући 29,4% гласова.

Такође, често је у јавности среће намерна замена појмова, када се национализам поистовећује са шовинизмом. Реч је маркетиншкој „техници трансфера“ у складу с којом се уз одређен појам намерно везују други појмови који изазивају негативна осећања. Тако се национализам везује уз мржњу, нетрпељивост и изједначава са шовинизмом.

За разлику од национализма (чија је дефиниција наведена на почетку), шовинизам представља мржњу према странцима и другачијима. Занимљиво је да назив овог појма потиче од имена француског војника Николаса Шовена, који је после Наполеонових пораза, и поред бројних рана из рата и ниске пензије остао веран Наполеону, јавно величао стари поредак и позивао на повратак националног поноса. Тадашња пацифистичка јавност поражене Француске исмевала га је и прозвала ратним хушкачем, тако да је његово име постало симбол мржње, иако сам Шовен није био шовиниста у складу са данашњим значењем те речи.

На крају треба рећи да је страх либерала од повратка национализма сасвим оправдан и да са разлогом хистеришу. То им, наравно, неће помоћи да зауставе неизбежан процес који је тек кренуо и који ће, неминовно, довести до краха Новог светског поретка који на сваком ћошку показује своје слабости. До пре десетак година било је незамисливо да неки државник у позитивном светлу говори о национализму и праву народа да стави своје интересе на прво место. Данас то говоре председник САД и бројни лидери у Европи који су већ на власти или ће убрзо да добију поверење већег дела свог народа. То су промене које овећавају бољу будућност. На нама је да будемо стрпљиви и истрајни и да не поклекнемо, јер се светло на крају тунела већ назире.

Милан Иванић

Напомене: