Свет се бесповратно мења, што ће засигурно променити и нас. Једна од најважнијих мена је – како је то упрошћено али тачно дефинисано у једној код нас недавно објављеној књизи – одступање империјализма пред национализмом.
О чему говоримо? У најкраћем: „Национализам… представља скуп принципа који подразумевају да је свет најбоље уређен када народи могу сами да одређују независни правац свог кретања, да негују своје традиције и да следе сопствене интересе без уплитања других. Овом становишту супроставља се империјализам, који тежи томе да у свету успостави мир и просперитет тако што ће у највећој могућој мери ујединити човечанство у јединствени политички режим.“
Срби пред тим двојством, углавном, немају дилему. Доскора су ратници империјализма (НВО-сектор, безидејни политичари) заклањали империјалне амбиције обећањима о „евроспким вредностима“, „правноj држави“, причама куда иде неко ко тражи посао и “бољи живот“, о ефикасности капиталистичког система, чарима демократије… Међутим, све је то сад утихло.
Додуше, национализам и националист су још увек појмови са којима се опрезно рукује. Сувише је дуго трајало претеће режање над њима.
Националиста вам је као човек лажно оптужен за силовање комшинице за коју сви знају да око необавезног парења никад није правила примедбе. Али, кад се то јавно каже настаје нелагода. То што није доказано не значи да комшије не сумњају, да би ту нешто, ипак, могло бити.
Кад сте либерал па и идиот ви сте биће које „воли слободу“, кад сте националиста па и геније с вама „нешто“ није у најбољем реду.
Тај мраз сада попушта.
Књига коју смо споменули има квалитет да о национализму говори без устезања обзира.
„Врлина национализма“ је наслов.
Овако то одређује Јеврејин, коме је само „порекло омогућило одређене увиде у ову тему: «Читавог живота био сам јеврејски националиста, циониста. Попут већине Израелаца, тај политички став наследио сам од родитеља, баба и деда… те сам већи део живота провео у држави коју су основали националисти и којом су, све до данас, махом управљали националисти“.
Јорам Хазони (57), конзервативни интелектуалац, школован у Америци, пише ово у књизи објављеној у 2018, а проглашеном „конзервативном књигом године“ 2019. Врлина!
Пошто је комунизам (који је, такође, водио беспоштедан рат с национализмом) сишао са политичке сцене, Хазони упире прст у либерализам. Тако да се после доскорашњег прављења апсолутних разлика између три западне идеологије (оним двема додаје се фашизам) излазимо на чистину. Разлике су само нијансне.
„Највеће идеолошко питање с којим се човечанство икад суочило… јесте… хоћемо ли успети у томе да широм света успоставимо мисаони оквир… за ништа мање од безрезервног, безусловног прихватања либерализма.“ Да. Није грешка; стварно пише немате слободу/liberty да изаберете; морате безусловно прихватити – не фашизам, не комунизам него – либерализам. Слободно безусловно! И, то су речи надалеко чувеног представника аустријске школе Лудвига фон Мизеса, а књига носи наслов Либерализам (1927). И даље: „Либерални начин мишљења мора захватити све нације, а либерални принципи морају прожети све политичке институције уколико желимо да створимо предуслове за мир и елеминишемо узроке ратова.“
Кад се овакав идеолошки проглас узме у време кад либерализам заплављује пола света онда он „преузима најгоре карактеристике средњовековног католичког царства према којима је нехотично обликован, укључујући доктрину о непогрешивости, као и наклоњеност инквизицији и индексу“, вели Хазони.
За људе на Истоку искомплексиране полувековним животом у комунистичком систему ово звучи као богохуљење. Јер либерализам је њима изгледао као Еденски врт – има кока-коле, жваки, фармерки, вискија, „ревлон“ шминки. Шта више треба? И задивљено су слушали самозадовољне Американце који су ширину демократије стављали у једну реченицу: Ми можемо свом председнику рећи шта год хоћемо!
Кад је пало совјетско царство, Западу се учинило да више нема разлога да се опрезно покрећу пројекти „империјалистичке традиције, који своје инспирације црпе из Римског, Аустроугарског и Британског царства“. Ту се одједном разумело да је време да се „успостави ‘суперсувереност’ која ће управљати над константим ‘обезвређивањем… појма суверенитета’“ (Чарлс Краутхамер).
И тако то крене. Срамота је било да најбестиднијој империји која има војни буџет као цео свет причате како и ви мислите да ваша држава треба да има респектабилну војску. Чему? Трошите паре, а нема потребе. Од кога би се бранили, кад је стигао „крај историје“?
Кад сам једном у Босни Американца, бесловесног пропагатора српске државе без српске војске, снисисхидљиво – јер они шире мир! – питао а зашто држе НАТО кад нема страшних Руса и Варшавског пакта, он ме погледао као: како можеш то да питаш? Имаће НАТО улогу…
Кад си либерал-империјалиста природно презиреш логична питања. Јер то што је за либералну Империју добро, за свет је неупитно.
Кад погледамо око нас видећемо свуда владаре и режиме који су и заборавили да је постојао појам суверенитет којим се држава разликовала од устројених насилника који су на некој територији упостављали какав ред. Земље које су настале од екс-Југославије – што је нама најближе – су добар пример, али никако усамљен.
То што живимо Вилијам Кристол и Роберт Кеган су давно описали као „беневолентну глобалну хегемонију“ – што би било „претежан утицај и ауторитет над свим другима који су у њеном домену“. Јер, либерални империјализам нема моћ да држи територије, „то је пре израз глади за контролом других нација – нешто за шта многи аналитичари изгледа верују да се данас може постићи бомбардовањем и другим методама које не захтевају анексију територије.“ (Хазони)
Леп пример таквог успеха је један од бомбардованих из монтенегринске колоније, при том идеолог црногорског либерализма (!?), који ових дана јавља да ако „састав Владе буде утемељен искључиво на изборним резултатима, онда ништа од секуларне и прозападне Владе. Ако би Ура и(ли) мањинске странке пристали на такву расподјелу карата, били би губитници и пред својим бирачима али и у очима западних партнера.“
Наравно, да „либералу“ црву не може пасти на ум да „слобода“ обавезује да се држиш народа. Зна да је најпаметнија – народ може да мисли шта хоће али „прозападне владе“ мора бити, јер он сутра не би смео на очи прокуратору из амбасаде.
Црв „либерал“ има право да колонијалне владаре зове „западни партнери“ (то је највиши ниво самосталности мишљења), али нема право ни у сну да помисли да је народ извор суверенитета. Таман посла! Па, спроведено је „обезвређивање суверенитета“ да се не лута. И има право да се свуда у колонији самоназива – либералом, иако све такве империјални контролори нескривено држе за мајмуне који су пре неки дан сишли с дрвета.
Окупације су неупоредиво „здравији“ политички однос од империјалних суспензија најелементранијих честица суверенитета.
Погледајте крик нихилизма власти Федерације у БиХ. Овде се не ради само о својој потреби да будете робови Империје, него се свим силама борите да то буду и они други – којима се то не допада. То је поистовећивање своје минималности са унуверзалном идејом.
Шта би још требало па да се пробуди национализам, који је на крају прошлог века „успаван“ и оклеветан? Па, повезан са Хитлером, иако је Адолф био типичан империјални освајач.
Тек „данас живимо у свету у ком поједностављени наратив бесконачно понавља како је ‘национализам изазвао два светска рата и довео до Холокауста’… Будући да је национализам… оптужен за изазивање највећих зала нашег времена, не чуди нас што је некадашња наклоњеност национлној назевисности с временом почела да бледи… Нови свет који су они замислили (либерални империјалисти) јесте свет у коме су либералне теорије владавине права, тржишне економије и индивидуалних права – а све су оне потекле из домаћег контекста националних држава попут Британије, Холандије и Америке – сматрају универзалним истинама и одговарајућим основама за интернационални режим због којих независност националних држава постаје непотребна. Другим речима, предлаже се нова ‘либерална империја’“.
Ми смо гледали својим очима и осетили на својој кожи како су – посла пада Берлинског зида 1989. и ликвидирања комунизма – „западни лидери своју пажњу преусмерили на два велика империјалистичка пројекта: на Европску унију, која је од својих земаља чланица постепено преузимала многа овлашћења која се обично повезују са политичком независношћу, и на пројекат успостављања америчког ‘светског поретка’, у ком ће земље које се не повинују међународном праву бити присиљене да то учине, махом употребом америчке војне моћи“.
Наш случај је драстичнији – америчка војна моћ је употребљавана и против међународног права.
То су благодарја савременог империјализма.
Није само право то што империје не поштују. Оне ће се одрећи и класика либерализма. Јер, „непходан услов за слободне институције је то да би границе власти требале углавном да се подударају са границама националности“, сматрао је Џон Стјуарт Мил. Или, нема томе век а да су се „Четрнаест тачака председника Вудра Вилсона и Атлантска повеља коју су потписали Френклин Рузвелт и Винстон Черчил самтрали светионицима наде за човечанство… Читав свет је ценио и поштовао националистичке политичке покрете, које су предводили државници попут Махатме Гандија и Давида Бен-Гуриона, којима су своје народе водили ка слободи.“
Иако је то систематски гурано у заборав, показало се да потпуног заборава нема. И док поданици „либералне империје“ у прекоморским земљама живот дају за своје ропство, „у Британији и Америци политика је направила заокрет према национализму“. Не иде то преко ноћи и постоје отпори код „појединих припадника образованијих кругова у којима се глобална интеграција већ дуго сматра предусловом утемељене политике и моралне пристојности“.
Али, упркос њима десио се „брегзит“. Извикано је America first.
За стуба одбране од тога у кључној држави, САД, изабран је Џо Бајден, што само по себи сликовито говори о способности бранилаца на зидинама империјалне тврђаве.
Тај империјални штит заљуљао са као кула од карата – у Авганистану, на мексичкој граници са имигрантима, у економској сфери. Џенет Јелен, министарка финансија, јавила је конгресменима да је држава пред немогућношћу да извршава плаћање доспелих обавеза, упркос штампању – ваљда 12.ооо милијарди долара у две године. Банкрот, просто речено. Први пут у историји Америка је пред банкротом!
„Харвардова агенција CAPS/Harris Poll показује да 51% бирача оцењује да би Трамп био бољи председник од Бајдена.“
С другу страну Атлантика – популизам. Тако се, с испразним презиром, у политичком говору и медијима зову све шири покрети незадовољних народа у империјалном недоношчету Европској унији. Остарела Европа то крије као прељубу са момком из ниже класе. Идеја о „колективном праву слободних људи да управљају својом судбином“ постаје динамит у темељима империје.
Запад губи разум. Прорачунат поглед на свет је био његово кључно оружје, али свака „империјалистичка идеологија, чим се судари са одлучним одбацивањем спасења које нуди, одговара на то одбијање интензивном и постојаном мржњом“.
Кад су Срби одбили да их спашава Запад, Империја је показала размере „толеранције“. Допустила је Хрватима да Србе протерају са територија на којима живе кроз времена, режиме. Пред немогућношћу да их протера из Босне и Херцеговине произвела је „геноцид“ као јавни жиг. У Црној Гори је три деценије је држала на власти најнедемократскијег силеџију у Европи, а Фридом хаус му је давао оцене више од пролазних.
Иако се аутор „Врлине национализма“ углавном концентрише на проблеме Израела као националне државе и Јевреја с истицањем свог национализама (понекад и неумерено инсистрира на том) наводе се и други примери па и „присилно протеривање Срба са Косова“? И логично питање зашто је толика мржња усмерена на српски народ, пошто се она „не може објаснити просто позивањем на неправде које су починили? Јер. ко може озбиљно рећи да су Срби озбиљније кршили људска права од Северне Кореје, Ирана, Турске, Сирије, Судана или Конга?“
Хазони верује да су Срби (као и неки други, па и Јевреји) „издвојени са посебном мржњом и гађењем, и подвргнути нарочитом кажњавању“ зато што се на Србе „гледа као на беле Европљане, и од њих се захтевају морални стандарди који су различити од онога што се очекује од њихових… муслиманских суседа. Уосталом, зашто би два милиона Албанаца на Косову (узима процену ЦИА, заокружену) добило статус друге независне албанске државе, док тридесет милиона Курда и даље трпи терор и прогон, током година под влашћу Турака, Арапа и Иранаца, јер теже независној домовини? Одлучујућа разлика између ова два случаја је, чини ми се, то што се од Срба, који Косово сматрају својим, очекује да би као европски људи требало да знају за боље; док се Турци, Иранци и Арапи који и даље тлаче и убијају Курде посматрају (из перспективе парадигме европских либерала) као детињасти дивљаци од којих у моралном смислу, не можете да очекујете практично ништа.“
Занимљив је закључак овог јеврејског просвећеног националисте: „Позиција у почетку делује контраинтуитивно, али једном кад размислите видите логику. Ако је нација европска или води порекло од европских исељеника, онда се од ње очекује оно што је у скалду с европским стандардима – што све више значи кантовско одрицање од националног права на независно просуђивање и делање, посебно у погледу употребе силе.“
После се те „кампање клеветања“ шире на Русију, па Мађарску, Пољску и недисциплиноване „популистичке“ покрете. Не веровати да су чињења „либералне империје“ добра шта год вам она ради, значи издати идеју „новог светског поретка“. А то се не прашта.
Упркос чињеницама, које су потамниле сјај империје и дале национализму право на историјски наступ – дијалог је, и даље искључен. Што ће се појавити као проблем онима који се не мењају. Јер, „националиста, можемо рећи, зна две врло велике ствари и држи их обе у својој души истовремено: зна да постоји велика истина и лепота у његовим традицијама, као и у његовој оданости према њима; али он зна и то да оне нису сав збир људског знања, јер постоје истине и лепоте које се могу наћи на другим местима, истина и лепота које његова властита нација не поседује… Како то схватамо, на пример, у делима Селдена или Берка, такав умерени скептицизам не спречава интензивну оданост сопственим националним традицијама али подстиче жељу да се поправе и побољшају тамо где је потребно“ (Хазони).
Писац ових речи, иако долази из народа чија реч се слуша у међународјој заједници, на империјалној обали није дочекан толерантно. Империјализам ће пристати на дијалог кад буде толико слаб, да више неће моћи бити партнер.
Европска цивилизација ће у том процесу изгубити толико снаге и значаја, да више неће моћи сачувати свој углед, нити респект других цивилизација. То није добро ни за једног играча у великим историјским преломима, али ако другога пута нема, ићи ће се оним који остаје.
