Начертаније (нацрт) је некадашњи тајни „програм спољашње и националне политике Србије“ који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин за кнеза Александра Карађорђевића. Први пут је у целости објављен 1906. године.
Према Начертанију, Србија је требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању области Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (што је подразумевало Стару Србију, тада у саставу Османског царства. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом. Према Гарашанину, Србија полаже „свето право историческо“ на ове земље, које се темељи на Душановом српском царству из 14. века. За разлику од првобитног Начертанија које је написао Франтишех Зах које је истицало Југословенство Гарашанин је систематски изостављао придев „југословенски“ који се налазио у Заховом плану, мењајући га са „српски“. Такође, Захов закључак да Србија мора постати „језгро будуће Јужнословенског царства“ Гарашанин мења са „будућег Српског царства“. Међутим, за разлику од Гарашанина, Зах је наглашавао да Србија не може бити успешна док не укључи Хрвате и призна их као једнаке, што је Гарашанин изоставио из свог програма. Гарашанин је избрисао читаво Захово поглавље о односу са Хрватима, које наглашава да су они „један и исти народ“ који говори исти језик писан са два писма. Неки српски историчари сматрају да је Гарашанин из Начертанија изоставио Хрвате из подозрења на пољске намере да преко њих прошире утицај Католичке цркве на јужнословенски свет.
