Замислите да папа Фрања држи мису на стадиону „Рајко Митић”? Папа са Звездиним шалом. Он би то сигурно желео, али „делије” сигурне не мисле тако. Па чак и кад би се папа помолио и затражио од свевишњег да Звезда освоји Куп шампиона. Дакле, наш државни врх би волео да због државних и националних интереса папа Фрања посети Србију. Јер Ватикан није признао Косово, а Ватикан је јако утицајан широм света. И не само у католичким земљама. Са тог аспекта гледано било би корисно да папа дође у Београд. Проблем је што је папа и верски поглавар, а не само шеф државе Ватикан, и што боравак у Београду, без сусрета са српским патријархом Иринејем, не би имао смисла. Како је врх Српске православне цркве рекао да папин пут за Београд води преко доласка папе у Јасеновац и повратка процедуре за канонизацију надбискупа Степинца на сам почетак, то од посете папе нашој земљи нема ништа. Јер, како је код нас црква одвојена од државе, држава не може наметнути цркви ставове о верским односима, баш као што не може ни црква наметнути држави ставове о државним питањима.
Верујем да у Београду многи нису волели папу Пољака, ни папу Немца, а сада ни папу Аргентинца, који је како рече Ивица Дачић „најбољи папа за Србе”. Заправо, односи Српске православне цркве и Ватикана су коректни, али ништа више од тога. Православље је заштитник српског националног идентитета, па отуд и питање шта се и данас замера Ватикану?
То што се није јасно одредио према геноциду Срба у Другом светском рату, посебно према Јасеновцу. Хоће ли то учинити папа Фрања, може ли он у том смислу бити реформатор, је ли дошло време за сусрет Србије и папе? Или терен за такав сусрет још није довољно припремљен, наравно, не у техничком смислу. О чему би онда разговарали председник Александар Вучић и папа Фрања? Протоколарни састанак руководилаца две државе, или размена мишљења о сличностима реформи у социјалној држави, какву желимо у Србији, и у католицизму. Јер папа посебно зато што долази из Јужне Америке наставља путем „социјалне доктрине” цркве која је, од владавине Лава Тринаестог, од 1878–1903, постала извор већине формулација трећег пута, пута између капитализма и социјализма. Чак је и папа Јован Павле Други, за којег је Михаил Горбачов рекао да је борбом против „вестернизације” света постао „највише лево оријентисани човек на планети”, дакле тај је папа 1993. године изјавио „да комунистички систем има и своје добре стране: социјалну правду и бригу за сиромашне”. А томе тежимо и ми у Србији.
Шта бисмо могли сада да питамо папу? Италијанска реч „adjornamento”, буквално обнова у духу времена, означава реформу католицизма започету још пре 55 година и суштински се односи на опстанак и обнову католичке цркве у условима савременог света. Заокрет од идеологије ванземаљских циљева ка потребама живота „овде и сада”. Утврђивање права и достојанства личности, сарадње и демократије уместо хијерархије и централизма, тенденција ка плурализму, отворености и дијалогу. Дакле, нека унутрашња аналогија између реформе католицизма и социјалне државе свакако постоји, у прошлости су се идеолози ортодоксног марксизма-лењинизма и католички фундаменталисти прилично потрудили да код људи створе представу о радикалној неспојивости марксизма и хришћанства, избацујући у први план не оно што зближава Христово и Марксово учење, већ оно што раздваја идеолошке и моралне системе марксизма и хришћанства, као и њихов поглед на свет. Покушаји да се међу њима пронађе нешто заједничко проглашавани су квадратуром круга. Наравно, без дезидеологизације марксизма и без демистификације хришћанства веома је тешко доћи до јачих додирних тачака, премда је очигледно да духу Христа исто тако мало одговара проповед: „Ако волите Господа, морате мрзети његове непријатеље”, баш као и духу Маркса парола оних који себе сматрају марксистима: „ Ко није са нама , тај је против нас”.
Католицизам је много старији од социјалне државе, хришћанска доктрина католицизма почива на вери, марксистичка концепција социјалне државе и правде на науци. Ипак, и поред свих разлика у историји католицизма и социјализма, између њих постоји запањујућа сличност у узрочној условљености кризе, и идејне и организационе, какве смо сведоци данас. Догма о „непогрешивости папе” и догма о „непогрешивости партије”, да ли су то и камен-темељци данашњих политичких система? Или извор њихове деградације, како кризе вере, тако и кризе социјалне државе, кризе монополских институција и њихових идеологија, кризе непогрешивих вођа и њиховог искључивог права да буду носиоци праведних идеја? При томе су реформатори само производ оног система којег желе да промене.
Је ли сличност управо та безгранична вера у исправност изабраног пута ка Богу, или ка светлој и демократској будућности у ЕУ, стрпљива смерност у очекивању скорог доласка Христа, или уласка у ЕУ већ за живота већине данашњих становника Србије? Вера се стицала, или се стиче путем „христијанизације”, или „европеизације” народних маса свим средствима пропаганде, узора привржености, стрпљења, хероизма, превладавања тешкоћа, лишавања и трпљења. Ипак, наметана вера би, ако се циљеви ускоро не остваре, могла да има супротан ефект: губљење поверења у проповеднике, духовност се може претворити у бездуховност и нихилизам, вера у неверништво, и што је најважније, човек губећи личну веру у брзи улазак у ЕУ, или у долазак Христа, у могућност трансценденталних циљева, губи уједно и подстицај да промени свој друштвени и лични живот, постаје пасиван и индиферентан, а као такав јесте и могућа жртва новопечених култова, кумира и идола. Последице тога су познате и у хришћанству и у социјалној држави: морални нихилизам и губљење идентитета.
Атестаторски европеизам српског плуралистичког друштва, или компромис са стварношћу?
Мирослав Лазански
Извор: politika.rs
