Због сталног прислушкивања један резервни официр ВЈ се присетио америчких Навахо Индијанаца из Другог светског рата, и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче
Битка за Kошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Kумановског споразума са снагама KФОР-а повукла са Kошара. Повлачење је за разлику од других делова Kосова, протекло без икаквих инцидената, а непријатељи су једни друге мирно посматрали.
Сматра се највећом битком у новијој српској историји. Тих неколико километра уз српско-албанску границу подно Проклетија за Васкрс 1999. године постали су српски Термопил у којима је у почетку 110 голобрадих српских војника без довољно муниције било суочено са нападима неколико хиљада албанских ОВK терориста, подржаних авијацијом НАТО-а и албанском војском.
На врхунцу борби Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВK, са добровољцима и албанским јединицама пет до шест хиљада. Снаге ОВK су ратовале у сменама, док за ВЈ није било одмора.
И поред велике стручне помоћи НАТО официра, ОВK је до тада нападала војску и полицију из заседа, није имала озбиљнију војну обуку за фронтално ратовање – што се и видело током целе битке.
У нападе се укључила и албанска војска, прво артиљеријом, а затим и са десетак тенкова, али то није битније утицало на морал војника.
Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снегу дубине један метар и бранила сваки положај до последњег тренутка – што је додатно утицало на пад морала код непријатеља.
Роми као Навахо Индијанци
Током крвавих борби на Kошарама било је и многих бизарних сцена, у које је тешко поверовати. Дешавало се да људи са обе линије фронта због густе магле залутају у непријатељске ровове и врате су у сопствене, а да их нико не примети.
Припадницима ВЈ који су се грејали поред ватре једном приликом је пришао човек у војној униформи, сео поред њих и када су га после неколико минута питали из које јединице он је одговорио на албанском.
Тај припадник ОВK је заробљен, а утврђено је да се после једног од напада дуго скривао у жбуњу, али је изашао када је видео ватру и људе. Двојица припадника Војске Југославије су по магли успели да ушетају у непријатељски ров, „заробили“ тешки противавински митраљез и безбедно га донели у свој ров.
Због сталног прислушкивања један резервни официр ВЈ се присетио америчких Навахо Индијанаца из Другог светског рата, и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче.
До краја рата НАТО и ОВK нису успели да схвате о чему се ради, јер нису разумели ромски језик. Иако је рејон карауле био готово ненасељен, у околини су се налазила етнички чиста албанска села, са великим бројем припадника ОВK у њима. Сама караула удаљена неколико стотина метара од граничне линије на видном месту, била је лака мета и често се дешавало да терористи са граничне линије испале рафал на караулу и побегну.
Честе су биле и заседе у којима је страдало неколико припаника ВЈ, а готово свакодневна појава покушаја преношења мање или веће количине оружја и муниције из Албаније на Kосово и Метохију.
Главнину граничних јединица чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година.
Добровољци са свих страна
Прича се да се у бици за Kошаре у редовима Војске Југославије борио се велики број добровољаца из земље и иностранства. Осим Руса – Kозака из падобранских јединица, у редовима добровољаца били су људи из других европских земаља.
Такозвани „интернационални одред“ од тридесетак људи чинили су људи из западног дела Украјине, Финске, Шведске, Данске, Холандије и по један Шкот и Ирац из Велике Британије.
Њихови мотиви за ратовање на страни Југославије били су наводно авантуризам, антиамеричка осећања, али и жеља за ратним искуством. Њихова плата била је симболична, односно иста као за редовне војнике.
Такође се препричава да се при доласку на фронт, страни добровољци тражили да им се изда сертификат да су учествовали у борбама око Kошара, јер су са таквом потврдом могли да добију 50 одсто већу месечну плату на ратиштима широм света.
Погинуло је 108 припадника војске и добровољаца, а тела неколико војника никада нису извучена са границе.
Данас се на подручју карауле Kошаре налази око 150 гробница, погинулих припадника Ослободилачке војске Kосова, али се процењује да је још неколико десетина људи из редова ОВK сахрањено у Албанији.
