„Максим“ је, уз артиљерију, био најбољи друг обичног српског војника све до 1916. и опоравка на Крфу, када су добијени неки други, француски модели, а „Максими“ отишли на оправку. Али, толико су пута спасавали главе нашим прецима, толико пута пресецали нападе непријатеља, толико дивизија освајача у Првом светском рату косили и утеравали страх у кости, толико пута је тај митраљез „лупао“ по освајачким јуршним линијама и истањивао их , да је „лупати као Максим по дивизији“ био управо одраз најдубље захвалности српског војника оружју које му је толико пута помогло против бројчано јачих, у много чему надмоћнијих непријатеља.
Са Солунског фронта „Максими“ су послати у Француску како би се поправили и вратили назад у поновну употребу. Ипак, ниједан од њих никада више није био враћен и од тада им се губи сваки траг. Међутим нису баш сви „Максими“ послати са Солунског фронта на тада далеки запад да би се ремонтовали и никад нам се вратили. У Војном музеју у Београду чува се један, али вредан „Максим“ Гвозденог пука.
