Сати тренинга. Хектолитри зноја. Жуљеви, ране, ожиљци. Брзина, техника, таленат. Знање, храброст, умеће. Снага. Сирова снага. Воља. Кажу, они упућени, да управо ова комбинација, поновљена безброј пута, пренаглашена и изражена, када се споји у једно, чини шампиона. И у праву су. Скоро у праву.
Па, ипак, колико год математички прецизно рачунали и колико год савршене били данашње формуле које праве разлику између дечка који обећава и шампиона, пуког сањара и будуће легенде спорта, опостоји једна непозната која не стаје у ту рачуницу. Постоји елемент који се не израчунава бројкама, функција за коју не постоји дугме на дигитрону, не мери се на ваги и који не очитавају ни најсавременији инструменти, а који је можда битнији од свих побројаних: тај елемент назива се КАРАКТЕР.
Назире се, додуше, у очима, донекле препознаје у осмеху, можете се наслутити у стиску шаке, али се прецизно очитава искључиво – у животу. Када ме, у кафанским разговорима, којима сам као љубитељ чашице више него склон, питају да нешто објасним, обично се послужим сликовитом и што једноставнијом метафором, да бих дочарао мисли до краја. Ако би ми, међутим, неко за шанком тражио да појасним карактер, не бих се морао служити фикцијом – довољно је да споменем Марка Станковића.
Није рођен у свили, кадифи и злату, али јесте у ПОРОДИЦИ – није имао најбољу опрему, приватне тренере који му персирају, физиотерапеуте на брзом бирању и луксузне сале, али јесте ВЕРУ – нису га обасипали и пазили спонзори (упркос израженом таленту), али га је пратила урођена ТВРДОГЛАВОСТ, принцип да нема и не сме бити одустајања. Никада. И никако.
Из сивих радничких зграда вољене му (вољене нам) Детелинаре, најлакше је било одустати – онда када су они који имају пара, али немају талента окретали главу и када је морао трпети корупцију, бахатост, немар, лоше људе који му стоје на путу, а посао им је да га погурају на истом. Када су му „добронамерни“ говорили „Марко, сине, батали то, нема од тога среће“ и „брате, не заноси се“, најлакше је било одустати. Када је кренуо у непознато, у преговоре са једним од најбољих светских кампова у Немачкој, најлакше је било уплашити се и одустати. Када се повредио, па повреду вукао годину дана, а онда завршио месец и по у болничкој постељи, када је приватни живот почео да му пуца по шавовима, најлакше је било рећи „добро, пробао сам“ и одустати. Потонути.
Најлакше, логично и очекивано. Осим ако ниси Марко. Марко Станковић. Јер, ако си Марко, онда имаш КАРАКТЕР. Лудачки, дивљи, српски, детелинарски. А, са таквим карактером се не одустаје. Никада. Њега, зато, нећете видети, где су многи добронамерни хтели да га сместе за покретном траком у Делфију или у некој досадној канцеларији. Нећете га гледати како „клошари“ по улицама или испија еспресо позерски по цео дан у граду.
Али, да, гледаћете га, веома брзо са појасом. Шампионским. Оним који припада најређима – друштву чији је сасвим сигурно део од рођења. Друштву којем припада. Да се вратимо на почетак приче: има Марко и сате тренинга и хектолитре зноја. И жуљеве, ране, ожиљке. И брзину и технику и таленат, не би га Швабе узеле тек тако. И знање и храброст и умеће. И снагу. Сирову снагу. Баш много сирове снаге. О вољи тек да не причамо. И, да све то чини великог боксера. Али, Марко, Марко Станковић, никада, баш никада неће бити међу великима.
Знате ли зашто? Зато што је предодређен да буде међу НАЈВЕЋИМА. А, тамо се без карактера, тог са којим је рођен, не улази. И џаба све остало. Срећан пут, шампионе, лет је пред тобом – висине до којих стигнеш препричаваће се генерацијама.
Томо Ловрековић
