Детињство и побуна
Краљ Милутин је са трећом женом, кћерком бугарског цара, добио свог наследника на престолу, Стефана Дечанског.
Кроз векове краља Милутина прати глас да је био безобзиран према свим својим ближњима, што потврђује и његов однос према сину, наследнику.
Стефан Дечански је доста пропатио од свог оца. Још као младића, краљ Милутин је свог сина послао као таоца татарском кану Ногају. Касније када је Стефан, постао намесник у Зети, подигао је буну против свог оца, који га је на превару домамио, ослепео и прогнао га у Цариград.
Тек након више година и многих интервенција дозволио му је да се врати у Србију.
Србија за време Стефана Дечанског
Доба Стефана Дечанског било је доба ратова, којима су претходиле унутрашње политичкие кризе.
Највећа криза настала је после смрти краља Милутина, који за живота није решио питање свог наследника, што је проузроковало борбу између тројице претедената.
Око власти су се борили старији и млађи син краља Милутина: Константин и Стефан и Владислав, син краља Драгутина.
Иако се чинило да млађи Стефан нема апсолутно никакве шансе да постане краљ због свог слепила, он је изашао као победник!
Скинуо је завоје са очију и објавио да му је вид вратио Свети Никола. Црква је подржала његове претензије и крунисала га је за краља.
Владао је под именом Стефан Урош ИИИ, а остао је познат као Стефан Дечански, по мнастиру Високи Дечани, који је подигао.
Ратовања и насилна смрт
Мање је познато да је управо за време владавине Стефана Дечанског извојевана једна од највећих победа у историји српског ратовања у бици код Велбужда.
Осећајући опасност од све моћније Србије која је почела да се шири ка истоку, Бугарска и Византија су се удружиле против ње. Међутим, њихова заједничка акција је предупређена на тај начин што је прво поведен рат против сваке од њих одвојено.
У бици код Велбужда (1330) Бугарска је поражена, а каже се да се у њој највише истакао млади престолонаследник Душан.
Византијски писац Јован Кантакузин, оставио је следећи запис:
“Трибали су наваливши нагнали Мизе да се крену у бег и на јуриш их победили. Једни су у бици били побијени, други што су били живи пуштени су пошто им је било одузето оружје, јер међу њима не приличи да се узајамно заробљавају пошто су једноплемени.”
За време владавине Стефана Дечанског извојевана је једна од највећих победа у историји Србије, подигнут је и највећи српски манастир, а ипак, овај владар ће остати упамћен као најнесрећнији српски краљ, који је пострадао и од оца и од сина.
Да ли је и колико у свему томе било и његове кривице, давно је заборављено, а остало је само сећање на његово мучеништво.
Српска црква га је уздигла међу своје светитеље, а ево сведочења како се одиграло убиство и ко је убио краља Стефана.
Слично своме оцу, у младости је цар Душан био намесник у Зети и побунио се против свог оца, у чему га је подржала немирна зетска властела. Стефан Дечански је побеђен, заробљен и заточен у град Звечан, где је под неразјашњеним околностима насилним путем окончао живот.
То је било једино краљеубиство у историји немањићке Србије.
Када би друге владаре збацивали са престола, слали би их у манастир. Њега су убили, а на Душана је пала љага оцеубиства.
Да ли је и колико оправдана та оптужба налазимо код сведока, византијског писца Нићифора Григора:
“…Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могавши се супротставити сили мноштва, јер се бојао да и њега не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старог краља су удавили у тамници.”
С.В.
