Kроз историју број становника на Земљи непрестано је растао, али је то ишло јако споро. Процењује се да је пре 12.000 година на Земљи живело око 4.000.000 људи.
Планетвајд пише да је у наредних 10.000 година популација нарасла на 190.000.000 људи, а још 1800. године та бројка није прелазила милијарду. Од тада успон – омогућен напретком медицине, здравствене заштите и производње хране – био је запањујући. До 1900. било је 1,65 милијарди људи; до 2000. било их је више од 6 милијарди. Само два десетлећа касније, глобално становништво броји 7,7 милијарди.
Али ускоро – или барем, ускоро у контексту људске историје – број људи на Земљи престаће да расте. На темељу најновијих података Уједињених нација демографска претпоставка када ће се то догодити је око 2100. До тада се предвиђа да ће се глобално становништво попети на само 11 милијарди. Човечанство је већ искусило пад становништва – сматра се да је велика куга убила око 200 милиона људи – али овај пут ће бити другачије.
“У прошлости, када је светска популација доживела пад,” каже Том Вогл, са универзитета у Сан Дијегу, “било је то зато што је много људи умрло.”
У међувремену ће тај прелаз бити резулта мањег броја новорођене деце – као резултат пораста прихода и разине образовања. То посебно важи за жене, и посебно у мање имућним земљама.
Прогнозирање је увек незахвално, али Вогл је рекао да су пројекције становништва обично “мање несигурне” од осталих социјалних и економских пројекција. То је зато што истраживачи већ отприлике знају колико је људи сада, као и колико су сви стари, па могу са сигурношћу нагађати колико ће људи бити у плодној доби у наредних неколико десетлећа – што значи да могу онда погодити и колико ће имати ти људи, пише портал Атлантик. Чак и ако се будућа стопа плодности мало одмакне од очекивања, рекао је Вогл, то неће “променити чињеницу да ће светско становништво негде у следећих 100 година доћи до врхунца.”
Будући да се неке одреднице онога што ће становништво бити 80 година од данас, неће мењати, данас је могуће предвидети широке демографске помаке.
“До тренутка кад се светска популација стабилизује, Африка ће постати највећа светска регија по броју становника, а ислам ће постати највећа светска религија”, рекао је Вогл.
Због све већег прилива миграната у Европу и раста броја атеиста, ислам ће до 2070. године постати водећа светска религија, показали су резултати анализе истраживачког центра “Пју”.
Проценат становништва хришћанске и исламске вероисповести изједначиће се за око 53 године и износиће око 32 одсто.
До 2100. године у свету ће муслимана бити око један одсто више од хришћана.
Резултати истраживања показали су да ислам постаје најбрже растућа религија на свету. Године 2010. на свету је било 23 одсто муслимана, а 31 одсто хришћана.
Међутим, истраживање је показало да муслимани у просеку имају више деце од припадника било које друге вероисповести – у просеку 3,1, у односу на 2,3 деце, колико их имају припадници свих осталих верских група заједно.
Упркос све већем броју атеиста и припадника исламске религије, до 2050. хришћанство ће ипак остати најмногољуднија религија на свету, али не и задуго потом.
Упркос томе што не утичу на раст глобалне популације, миграције доводе до наглог раста муслиманске популације у појединим деловима света, попут Европе и Северне Америке. Прошле године проценат муслимана у САД износио је један одсто, док би, према предвиђањима стручњака, до 2050. године овај проценат требало да износи 2,1 одсто.
И пресудно, људско становништво ће у целини остарити. Подаци УН-а сугеришу да ће се током осам десетлећа од 2020. до 2100. године број особа старих 80 и више година повећати са 146 милиона на 881 милион; отприлике у истом том раздобљу, средња доб људи ће се повећати са 31 на 42 милиона.
Kад становништво једне земље остари попут овог, “то обично представља велике проблеме политици земље”, рекао је Вогл. У овом сценарију, радни људи морају подржавати све већи број пензионера, како на нивоу друштва, што се тиче финансирања националних програма накнада за пензионере, тако и на нивоу домаћинства, где ће остарели рођаци тражити пажњу чланова породице.
Јапан се често наводи као пример земље која се тренутно суочава с тим проблемима због ниских стопа плодности и дугог животног века.
“Kад се то догоди на глобалном нивоу, то значи да ће се та пензионерска криза догодити у многим земљама самостално, у различитим деловима света, на том глобалном путу”, рекао је Вогл.
Kако се свака држава сусреће с тим проблемом, имиграција – довођење млађих, спремних за рад из земаља са нижом концентрацијом старијих људи – могла би сузбити динамику старења. Али данашња политика каже да имиграција није једноставан процес. Мање контроверзни начини за надокнађивање овог проблема укључују растућу економију јер ће бити потребно више новца и стварање више могућности за жене на тржишту рада, што би променило однос радника и пензионера у државама.
Популацијски трендови у остатку столећа такође ће изменити текстуру породичног живота. Kако се стопа плодности смањује у многим деловима света, породице ће се смањивати. То значи да ће деца имати мање браће и сестара, а родитељи могу уложити више својих ресурса и пажње у свако дете, можда ће платити више да би их послали у бољу школу, напомиње Елонду-Ењег, професор развојне социологије на Универзитету Kорнел.
“Исто тако, култура се креће у смеру у којем породице постају језгровитије, а не шире”, додаје. „Тако сте, на пример, у Африци проширили породичне системе у којима би људи живели с рођацима и сродницима. У многим домаћинствима би та структура могла почети уступати место мањим породицама.
“То ће имати и емоционалне последице – људи без много родбине могли би жудети за породицом. Али могло би имати и економске последице. Велике породице боље решавају финансијску одговорност јер чланови могу да се међусобно испомажу, говори Елонду-Ењег. “Kако се породице смањују, морамо размишљати о тој димензији економског благостања: како управљамо ризиком?” Kад размишља о надолазећим демографским помацима, он се такође пита како ће они променити светске културне центре.
“Пошто млади обликују велик дио великих сегмената културе – рецимо умјетничке културе или спортске културе – било би занимљиво видети где ће већина младих бити”, каже он. Према његовим прорачунима на бази података УН-а, удео свих људи на Земљи млађих од 25 година који живе у Азији смањиће се с 56 на 37 посто између 2020. године и 2100. У међувремену, удео Африке у глобалној популацији младих повећаће се с 25 на 48 посто. Однос оних који живе у остатку света неће се много мењати. Услед свега тога промениће се и сама планета.
“Направили смо читав низ штета околини”, рекао је Вогл о учинцима наглог пораста глобалног становништва у 20. столећу. На питање колико је забринут за природу због даљег раста, рекао је: “Прилично ме брине, углавном потпуна неспособност глобалног политичког апарата да се ухвати у коштац с тим проблемом и покуша пронаћи решења.”
Нажалост, демографске промене 21. столећа неће много помоћи.
Елонду-Ењег истиче да ће проблеми који настану – било да се односе на околину промену породичне структуре или било ког другог проблема – погодити различите земље и регије у различитим временима.
“Само гледање просечне глобалне слике је статистичко поједностављење, јер је свет заиста јако разнолик у погледу стопе плодности какве имамо сада”, рекао је.
„Договор никад заправо није био јача страна људског рода, али зато имамо још 80 година да се око тога договоримо и за то припремимо.”
