Аутор: Драгослав Бокан
ДРУГОСРБИЈАНСКА ОПОЗИЦИЈА И ЖУТЕ ЛИБЕРАЛ-ДЕМОКРАТЕ МЕ НИКАДА НЕЋЕ ПРИХВАТИТИ ЗА САГОВОРНИКА, НИТИ ДОПУСТИТИ ДА ЈА ИШТА ИОЛЕ ВАЖНО УРАДИМ
И то је већ доказана чињеница.
Нисам се ја трудио да дође до оваквог стања ствари, већ се све то спонтано (и неповратно) издешавало, као последица њиховог и мог погледа на свет.
Зато сам и био толике године апсолутно забрањен, без шанси да макар привирим на неки од великих српских медија (оних са националном фреквенцијом).
То се наставило и у првим годинама власти садашњег председника Србије, све док гвоздена врата забрана нису почела да се откриљују и попуштају. Све док није дошло до интервенције Миломира Марића, мог некадашњег познаника и колеге из београдске „Дуге“. Пошто је он почео да ме позива у емисије на „Хепи телевизији“, од јутарњих, преко поподневних, до вечерњих. Тад се много шта одједном изокренуло и стварно отворило.
И скоро да је искључиво „Хепи“ био та телевизија са, ничим изазваним, сталним позивима за моја гостовања, ево све сад до скоро. Друге телевизије су само спорадично (у пар наврата укупно) решавале да ме позову, па онда, дуго, опет – без одзива и одјека.
И нико никада није са мном разговарао (пре емисије) о томе о чему ћемо и шта причати, с ким заједно и како. Нити ми је натурао ма какав правац, „дозвољене“ и „недозвољене“ приче и личности.
Први са којим сам заједно наступио био је мој пријатељ, др Дејан Мировић, па су се онда низали разни ми саговорници (међу којима и Слободан Рељић, Мило Ломпар, Милош Ковић…).
Али РТС је остао, и данас, затворен за мене, као и многе друге телевизије, новине, радио-програми…
Тако да ту нисам имао пуно прилике да бирам стратегију даљег отварања и ширења прилика за „причу о ономе што мислим и у шта верујем“.
Сама ситуација у држави је наметала неке промене, очигледно – све више национално усмерене. И само злобник или какав „жестоки“ опозициони политички активиста може да не види ову промену.
У међувремену сам основао и „Институт за националну стратегију“, коме сам председник, а и почео сам да се бавим мисионарском акцијом сталног придобијања нових верника (својим предавањима, беседама и текстовима, пре свега по црквама и манастирима).
И тада ја престајем да коментаришем државу и власт, трудећи се да не нападам ни опозицију (осим отровних другосрбијанаца). Да се не бавим политиком, сем у функцији нужне одбране од сталних напада са те (вечно незадовољне, неповерљиве и узбуркане) стране.
Колико сам у томе успео, не знам.
Али сам се трудио да одржим миран тон и достојанствен однос према свему што ме окружује. Колико год сам могао и успевао.
Није ми било лако, на самом почетку, да се окренем искључиво вечним (отаџбинским и црквеним) темама, а да свесно избегнем најновије актуелности, афере и „вруће садржаје“.
Да престанем да коментаришем насловне стране најтиражнијих новина у Србији, већ да се посветим дугорочној изради и дефиницији
„српског наратива“.
Да овдашњу „политику“ спустим на маргину мојих интересовања, осим када су најважније ствари у питању…
И тад сам схватио колико су наши људи, чак и многи стварно добронамерни (и паметни) пали под утицај грозничаве опседнутости политичким темама и сталном „жирирању“ („ко је какав на нашој јавној сцени“: то јест – „ко је гори од кога“), где се ствара лажни утисак о нашем тобожњем (а виртуелном) учешћу у најважнијим одлукама Србије на њеном путу у будућност.
Многи се понашају као ненормални, као да од нас зависе (сем на изборима) најкрупнији обрти и одлуке, а не од, пре свега, међународног фактора.
И завадише се Срби међусобно, до крви. Мрзећи се, режећи и фркћући бесно, са пинокијевском логиком типа:
„Ја се не слажем!“,
„То није смело да се уради!“,
„Никада нећемо дозволити овакве ствари…!
И тако редом. У приватној маштаоници Србије ухваћене у друштвене мреже (оне заверолошке или глупичасто-наивне, свеједно). А у сталном обрачуну са другим Србима, уз обавезну мржњу према сопственој држави (а преко потпуне опседнутости ликом & делом најновијег нам председника, наводно „најгорег од све деце“).
Такво је стање у јавности. На сићушном, али највидљивијем врху леденог брега.
У живој реалности је, ипак, много боље и нормалније, најпре код оних што имају конкретне проблеме: од болести па до бриге о деци и тешког рада. Код оних што не проливају крокодилске сузе, што се боре за преживљавање или бољи живот и, притом, не висе по цео дан између новина, вести и компјутера.
Тако да се виртуелна реалност у Србији потпуно одвојила од оне стварно-животне, без наде за њихово скорије, срећно и спасоносно спајање и помирење. Макар пред заједничким непријатељима.
Тако је како је.
Дођосмо до оне апсурдне тачке кад су „најобразованији“ постали пропорционално најглупљи и најпроблематичнији за ма шта стварно „боље од оног дојучерашњег“, јер се ту тражи само и једино – „најбоље“, „идеално“ и „савршено“ (без обзира на сурову реалност, много шири контекст и све оне наслеђене околности). Грех тих учених тупана је велики и тежак, пошто су они, попут воденичног камена, закачени за врат сопственог народа, који никако да их се отараси и спаси себе и све нас од потапања.
Зато више ни не обилазим скоро ничији профил, блог, форум или сајт, осим оних најкреативнијих и најпаметнијих, слагао се, формално, са њима или не. Као у случају Владана Јевтића, Romena Louisa, Николе Хаџи Николића, Марка Танасковића, Слободана Деспота, Милета Кулачића, Саше Адамовића, Дејана Микавице… Има их још, упркос свему.
Богу хвала!
Све ван таквих примера је узалудно и јалово, у спљоштеним хоризонталама другосрбијанства и тобожњег „ултра-српства“.
Дупло голо, Србији штетно или сасвим бескорисно.
И настављам даље са мојим личним пројектом битке за нашу лепу и јуначку, мудру и великодушну Отаџбину. А она ће постојати, увек.
У Црној Гори смо се у то и лично уверили, уживо. Иако чак и ту почиње подземни рад политикантских незадовољстава учињеним и досегнутим…
Не допуштам да ми време и нерве, наду и ентузијазам униште и украду разне злогуке човеколике птичице и птичурине из наших сокака.
Већ покушавам да оснажим све још непобеђене и здраве међу мојим сународницима.
Оне који се сваког јутра, након молитве, од срца захвале Господу што су православни Срби.