Прије него сто сам дошао у Скопље, неколико пријатеља ми је рекло: Мораш да упознаш Градоначелника центра Скопља, Шашу Богдановића – он је прави лик!
Погријешили су. Он није лик. Он је ликчина, ако та ријеч уопште постоји. Саша је – то сам схватио на породичној вечери коју је организовао у моју част – један од оних људи због којих се поносите што, просто речено, припадате истом народу.
Лако је, знате, србовати у Београду, Бања Луци, па чак и Подгорици. Ипак, запјевати српску пјесму у земљи у којој се проценти вашег народа мјере прстима једне руке – то је храброст. Постати омиљени Градоначелник центра Скопља – то је умјетност. Бити прихваћен од Македонаца, Албанаца и свих других народа – То је већ чиста људскост.
Kолико чујем, Саши политичка конкуренција највише замјера то што се – замислите тај криминал – вјенчао у Цркви у Грачаници на Kосову и јер је, ето, Србин. Ако му је то једини “злочин” за мандата – онда нек буде поносан на њега.
Саша – познатији као Српче – је, уз вођење општине, неко ко води и многе хуманитарне акције којима помаже наш народ. Kажу ми млади Срби из фудбалског клуба који помаже, свештеници наше Цркве, па чак и политичари: Саша је један од ријетких који обилази наше закључане манастире и чува их од заборава – Он нам је једина нада.
Да не дужим, а могао бих, чини ми се, још оволико писати: Да сам неким случајем рођен у Македонији – као Македонац, Србин или Албанац – Саша би био мој избор за Градоначелника. Не због своје националности, већ због тога што је:
Човјек.
