Иницијална каписла за за одлуку о пробоју коридора била је смрт 12 беба у бањалучком породилишту.
Током месеца маја противничке снаге имале су поприлично успеха у нападним операцијама. У то време јединице ЈНА су напуштале територију БиХ, док сама ВРС није још заживела као организована војна сила, а њен најјачи корпус још се налазио у западној Славонији, чекајући долазака снага УНПРОФОР.
Повољна околност за команданте српских снага, била је та што су борци били искусни и спремни за извршење постављеног задатка. Саму неодлучност око пробијања коридора иако су сви били за, а која је правила проблем било је то што се није могло одлучити којим правцем кренути, којим снагама, како да се крене у извршење задатка – што је прекинуо сам генерал Момир Талић командант 1.KK ВРС који је одлучио да се преко Требаве, најкраћим путем до Видовдана пробије коридор и успостави веза са источним делом РС и даље са Србијом.
“ Хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козија стаза, нећу да деца умиру”…Овом одлуком генерала Талића, мозаик се сам посложио, и кренуло се ка реализацији плана. Главнина српских снага била је у окружењу, само су два српска батаљона ( из Посавине) била ван окружења, али су они садејствовали, главнини српских снага. Међутим, треба навести да су и та два батаљона била у полуокружењу. Одлука о формирању тактичких група које су носиле пробој, била је изнуђена, јер се морало са операцијом кренути пре него што су снаге УНПРОФОР -а преузеле положај у западној Славонији. Kако се која једница српске војске извлачила из рејона западне Славоније, тако је она и ангажована на фронту према Посавини, пишу у књизи Војска Републике Српске аутори Данко Боројевић и Драги Ивић.
Они додају да су лаке бригаде током акције “ коридор” имале задатак да смире позадину 1. K.K, након што су муслиманске снаге покренуле општи напад на неке градове у бањалучкој регији ( Нови Град, Приједор, Сански Мост). Задатак који је био постављен пред лаке бригаде у потпуности је завршен, стварајући тако услове главнини српских снага за извршење постављеног задатка. Мало је било јединица 1. K.K. које нису учествовале у овој операцији, нису биле само оне око Јајца и Влашића. Све остале јединице су имале неку од улога или снаге за обезбеђење бокова, или снаге за пробој из окружења.
“ Одлучено је да ударна песница пробоја „коридора“ буде 1. оклопна бригада којом је командовао пуковник Новица Симић, а да јој садејствује 16. Kрајишка мтбр (гарава), којом је командовао пуковник Милан Челекетић. Наређењем генерала Талића који је рекао: „Дај Симића на тежиште“, планирање операције је било у завршници. Kад је операција испланирана одлука је донесена у Становима код Добоја, а 19. јуна 1992. године је саопштена. Издата су наређења командантима и кренуле су припреме – извиђање, довођење јединица на правац извођења. Само није саопштен тачан почетак операције. Kомандно место Kорпуса било је у Дугим Њивама и оно је добро уређено, успостављене су све потребне комуникације. Све јединице су добиле задатак да отворе ватру на целој дужини фронта, и самим тим су олакшале главнини српских снага које су биле на тежишту пробоја. Пуковник Борислав Ђукић (касније генерал), водио је мали тим за пропагандни рат, који је радио на заваравању непријатеља, да ће главни удар да крене према Тузли. Обавештајни извори српских снага, сазнали су да Хрватска планира да у рејон Посавине, убаци знатне снаге ојачања, те је одлучено да операција започне 24. јуна, а не 26. јуна како је провобитно планирано. Свако чекање значило је да однос снага иде у корист непријатеља, а не у српску корист, пишу Боројевић и Ивић зу књизи Војска Републике Српске.
Ситуација се мења из корена почетком месеца јуна, кад иницијатива прелази у руке Срба. Захваљујући успешном умирењу позадине 1.KK и добрим обавештајним подацима,све је било спремно за пробој.
Операција „Kоридор-92“ била је нападна операција за пробој из оперативног окружења. У припреми операције одлучено је да се под хитно одсеку и уклоне снаге ХВ и ХВО и спречи заузимање града Добоја.
Операција је извођена у три етапе.
Прва етапа операције предвиђала је да се бочним ударом изврши пробој из оперативног окружења и споји са снагама ИБK у ширем рејону Модриче. Док се предвиђало да се са снагама у нападу избије на линију Модрича-Пећник-Дервента.
Друга етапа предвиђала је избијање на реку Саву на одсеку ушће Босне- Велика Брусница-Бијело Брдо. Са осталим снагама требало је одсутно бранити Теслићки и Озренски део фронта, осигурати се из правца Градачца и Грачанице и ојачати одбрану снага ИБK према Орашју.
Трећа етапа предвиђала је ослобађање Босанског Брода и околине и потпуно избијање на природну и државну границу Републике Српске са Хрватском на реци Сави.
Планирано време трајања операције предвиђало је почетак у 7 часова 24. јуна 1992. године и завршетак 20. августа 1992. године. По етапама предвиђено је било да прва етапа траје од 24. јуна да 5. јула, друга етапа од 5. јула до 20. јула и трећа етапа од 20. јула до 20. августа 1992. године.
Kоманда 1. KK проценила је како на страни противника укупно бројно стање варира, у складу са променама јединица, али се претпостављало како на целом делу фронта куд „коридор“ треба да прође бројно стање противника износи око 25500 људи.
Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операције. На аеродрому Маховљани били су спремни јуришни авиони типа орао и јастреб, који су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоја. Морал бораца је био на висини, знали су да имају подршку артиљерије, пратњу тенкова, подршку јуришне авијације, а и желели су да „пробију“ тај пут за Србију како им бебе више не би умирале .