Са Кајмакчалана, у легенду се винуо славни војвода Вук, на данашњи дан 1916. године. Савременици су га описали као јунака који је вредео више него цела дивизија. Онога дана када је погинуо свима се чинило да је са њим умрла и Србија.
Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:
“Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити.
Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати.
О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати.
А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите.
За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.”
По сведочењу командира Милорада Милосављевића Бурде: као већ рањен у леву руку, спустио се Вук у заклон, да му превију рану, када га је други метак погодио са десне стране, право у срце. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда.