Аутор: Драгослав Бокан
Није лако разговарати у медијски и политички острашћеној атмосфери као што је она у савременом српском друштву, разједињеном и посвађаном. Ни око чега, па ни кад су најнормалније (и важне и неважне) ствари у питању.
Наравно, није тако у најширим слојевима српског друштва, где су ствари много мање ужарене и успаљене, са неупоредиво више трезвености, нормалности и добронамерности.
Али многе медијске „ватроноше“ и обучени провокатори никако не стају у својим континуираним, неуморним покушајима уништења основних стубова одржања српског народа у читавој екс-југословенској регији (а не само у Републици Србији).
У те сврхе се користе читави арсенали заводљивих фраза, лукаве моралистичке тираде (које треба да народ усмере против своје државе, а не само против актуелне власти), све злоупотребљавајући многобројне недаће, страхове и неиспуњена надања у Србији и Републици Српској – за наше комплетно и коначно (само)уништење.
А најважније је прво „уклонити Цркву“ и свести је на свакодневне, исфорсиране приче о аферама и појединачним „спорним случајевима“ (правим, али лукаво „надуваним“ или лажним, исконструисаним, њима је свеједно) у функцији сталног узнемиравања и раздраживања јавности.
Па се ту користе и најмање ситнице и не дозвољава чак ни елементарно право СПЦ на самоодбрану и заштиту (своју и свих њених верника).
Тако смо, уз многе друге (попут експлозива постављене) случајеве, добили, од скоро, и експериментални напад на нешто што не би изазвало најмању могућу критику ни аустрогарских, ни турских србомрзитеља из нимало лаке српске прошлости, па чак ни Титових безбожничких агитатора и полит-комесара.
Сорошевски јуришници из разних невладиних подрума и ратних штабова аутошовинизма су тако испали много гори од свих, сем од крвожедних усташа. Јер је њих тешко достићи и престићи на овом србомрзитељском и инквизиторском пољу (са упаљеним православним црквама уместо ломача).
Иако НДХ више не постоји (у свом оригиналном, нацистичком облику), та врста мржње и даље постоји и неугасло тиња у овдашњим крајевима, лукаво прикривено „грађанским концептом отвореног друштва“ и њиховим пубертетски осетљивим захтевима и размаженостима (типа: „све што ми радимо мора да буде дозвољено“, па и „кад кажемо нешто и онда без проблема поричемо те сопствене, само дан раније изречене изјаве“).
Тако је и са овим случајем развијања просто невероватне, хипертрофиране критике кориштења новоизрађених плочица у обнови фасаде Владичанског двора у Новом Саду. Као да је уопште могуће наћи оне оригиналне, из 1901. године. И као да се то, на ма који начин, тиче „шире јавности“ и већ добро распаљених и подмазаних медијских оруђа и оружја.
Ако тако нешто прође, онда стварно све може да буде кориштено у овој неравноправној и нечасној, пробној „терористичкој акцији“ ниског интензитета против свега што представља Црква у нашем народу.
И у томе је ствар. У тактичком преласку на много ширу мрежу убацивања антицрквеног и антиправославног вируса у српско јавно мњење. Од трачева и сваке врсте клеветничких замерки „уз јутарњу кафу“, па до правих правцатих стратешко-борбених операција, попут оних из времена првих година крваве и превасходно антихришћанске, „Октобарске“ револуције (али технолошки и пропагандно унапређене за читав један век).
Зато немојте никада потцењивати противника. Јер је његово име „ЛЕГИОН“.
И потиче из поднебесја.
Не требамо да се устручавамо да помињемо прави (не само људски и овоземаљски) извор свих ових напада, умножен и ојачан, како бедним плаћеницима и добровољним мрзитељима свог народа и вере, тако и „корисним идиотима“, расколницима и лажним „реформистима“ из наших редова. А ту, нажалост, има чак и рукоположених и хиротонисаних „духовника“, који су се, зарад овоземаљских, политикантских илузија, аплауза руље и пролазне „славе“, одрекли своје улоге верних чувара светиња – издајући сопствену Цркву (и Бога). Баш као и секташи око разноразних „гуруа“, сврзимантијаши, квази-зилоти и сулуди „апокалиптичари“.
Због тога су ове и овакве офанзиве проба за нашу спремност да се одупремо баченим удицама и другим замкама. И да безрезервно, са синовљевским поверењем и трезвеношћу, не допустимо даље ширење опасности и медијских „минских поља“.
Зато пажљиво прочитајте овај озбиљни и неострашћени, одлучни текст наше Цркве (новосадске Црквене општине).
И поклоните му неопходну пажњу и подршку, разумевајући саму суштину овог великог духовног рата.
Никад не потцењујте снагу онога што заиста стоји иза полуозбиљних, лакрдијашких противника истурених на прву линију овог полигона.
И никако не допустите да се Зли („Лукави“, кога помињемо у последњем стиху „Оченаша“) радује нашој кобној, а тако честој неспособности за правовремено „препознавање духова“.
И не дајте се вуковима у јагњећој кожи (и „либералној реторици“)!
Сачувајте нашу једину шансу да се сачувамо од оваквог олаког дизања читаве наше државе и друштва (увезаних и ојачаних Црквом) у ваздух, а у име и корист (окултног) Ништавила.
