Самозвани хм… ”тумач дела Светог Јована Златоустог” (видећете у овом прилогу), познатији, још увек, као водитељ и иронични коментатор свега & свачега (а, с посебном радошћу: наших црквених и националних питања), у најновијој епизоди своје комедијашке емисије подухватио се најамбициознијег могућег задатка. Све оно што нису успели ни отомански имами и проповедници, римокатолички жупници и хрватско-усташки расисти, комунистички и титоистички политички комесари и цензори, те квази-просвећени идеолози света без граница, верских и националних разлика – сада је велечасни Кесић решио да уради, исправи и коначно приведе пркосне Србе (својој) ”истини”. Да исправи, у пар минута, све наше криве Дрине и нагомилане Завете из светосавског и косовског Предања.Слаткастим гласићем, са све сјајем у очима и пријатељским тоном, он овде коментарише одвратни цинкарошки снимак, направљен специјално за Н1 пред новосадском Саборном црквом, згражајући се над обичајем „ЛИЗАЊА КАШИЧИЦЕ” (како он то зове) у ”медицински небезбедном” обреду православног причешћивања. Постаде, намах, опуштени Зоки – учени професор Кесић, пун бриге за православне вернике који, ко зна како, преживеше све оне силне епидемије куге, колере, дифтерије, ”шпанске грознице”, свих врста тифуса (трбушни, пегави, повратни…), да не говоримо о модернијим таласима сарса, сиде, свињског грипа, лудих крава, великих (и осталих врста) богиња. Замислите, све смо то преживели, уз онолике ратове и друга искушења, али сада смо у раљама ваљда једине заразе која ће, по Кесићу и сличнима, победити Христову науку и нашу хиљадугодишњу литургијску праксу. Па нас искежени Кесић брже-боље, онако инстант спашава у својој чувеној васпитној, хуманистичкој емисији. Спашава нас, тако, од самих себе, наших медицински неодговорних предака и све неких чудних ликова што су, замислите, веровали у ходање по таласима, безгрешно зачеће и васкрсење мртвих. И то ”лизање кашичице” је постао већ (међу другосрбијанцима и осталим титоистима) уобичајени, иако не баш најпрецизнији начин говора о ономе на чему почива читаво здање оне вере која је створила класичну Европу и читав хришћански свет. Све то је сада – у најновијим, ”забринутим” интерпретацијама – само и једино ”лизање (и облизивање) кашичице”. Нешто што, на први поглед, делује примитивније чак и од ”вуду ритуала”, сасвим слично људождерским обичајима (јер се ту ”једе Христос”). Сулудо и неправедно, а, пре свега, идиотски! Као када бисмо ислам сводили искључиво (и идиотски) на бомбаше-самоубице и терористе, немачки народ само на Гебелса и Химлера, Ајхмана и др Менгелеа; све хришћанске свештенике – на Павелићеве усташке кољаче из редова херцеговачких ”фрањеваца”; Француску на ”Риђобрадог”, оног психопатског саборца Јованке Орлеанке (педофила познатог по силовању и масовним покољима деце); српске герилце-четнике на сабласне и запуштене приказе из Булајићевих пропагандистичких филмова, а читав медиј телевизије – на ”ријалити шоу” програме и глупичасте рекламе… У оваквим прилозима се очигледно види који је уопште смисао снимања и приказивања хипер-амбициозних ”хумористичких програма” (попут Кесићевог). Зато је ваљда овај некадашњи улични репортер ”Студија Б” и добио награду ”Сташа Маринковић” – заједно са Петром Луковићем, Киш-Јухасом, Милошем Васићем, Кораксом, Басаром и Петричићем (иако је, признајем, међу добитницима било и нешто нормалнијих, мање антисрпски настројених ликова од овде набројаних). Суштина је у чињеници да је Кесићево деловање (правилно) препознато као идеолошки важно и одговарајуће утицајно. Свашта се ту може провући кроз вечно насмејани привид (често и талентовано осмишљеног) хумора. То је прави вирус, што, и те како, делује на психу и карактер оних који му се превише и сасвим неодговорно излажу. Зато се треба чувати од оваквих медијских ”лизања НАТО тањира” и уредног грицкања одговарајуће богатог бриселског сендвича, да се не бисмо, једног дана, пробудили у некој земљи што неодољиво почиње да личи на оно што, из недеље у недељу, призива поменути кафкијански јунак. Новаесовски трибун, Зоран К.
Драгослав Бокан
