„Према евиденцији Завода за заштиту споменика културе града Београда, на подручју свих београдских општина, налазе се 93 српске православне цркве, од чега осам у оквиру манастира, које су под заштитом, као већи број археолошких локалитета на којима су евидентирани остаци старијих цркава”, написале су у уводу каталога за изложбу „Молитвена изворишта”, о српској православној црквеној архитектури дипломиране историчарке уметности Ирена Сретеновић и Хајна Туцић, као и Снежана Неговановић, дипломирани сниматељ слике. Ова јединствена изложба која се налази у порти Вазнесењске цркве уприличена је поводом прославе осам векова аутокефалности Српске православне цркве и шездесет година рада Завода за заштиту споменика културе града Београда. „Државни оквири и оквири црквених организација (Васељенска патријаршија, Карловачка митрополија, Београдска митрополија и Српска патријаршија), значајно су утицали на моделе развоја архитектуре и црквеног сликарства, као и унутрашњих изгледа цркава”, написале су ауторке објашњавајући богатство и разноврсност стилова градње наших цркава. За разлику од световне историје Београда, која траје дуже од седам хиљада година, као да не познајемо духовну прошлост нашег града. Идентитет Београда не чине само догађаји и личности из наше световне историје по којима су названи наши тргови и улице, већ и многи храмови, манастири и светитељи чије се мошти чувају на светим местима широм нашег града. Та места су међу најстаријим сведочанствима богатог културног и духовног наслеђа Београда.
Од 93 цркве које су јавности представљене, већина је саграђена у 19. веку, у времену када се Србија осамостаљивала и градила своју државност. Упоредо са изградњом државних институција градиле су се и цркве. Колико је ово питање било важно говори нам полемика кнеза Милоша и Јусуф-паше у којој српски владар пише да се „у унутрашњости калемегданских шанчева налазе две цркве у којима Турци држе муницију, а не дају Србима да их оправе“. Милош је упоредо са борбом за стицање слободе и независности Србије од Турака, водио и битку, нимало лакшу, да српска црква, која је такође била под страним протекторатом, добије слободу.
Данас скоро да не знамо да је Српска православна црква, након укидања Пећке патријаршије, стављена под власт Васељенске патријаршије у Истанбулу. Грци из Истанбула, из области Фанара, контролисали су црквене прилике у већем делу српских земаља. Грци су били владике и свештеници по српским крајевима који су били под Турцима. Турци су држали световну власт, а Грци духовну. Своје владичанске и свештеничке чинове Фанариоти су куповали за велике новце. Срби су их запамтили по злу, по шуровању с Турцима и небризи за духовне потребе народа. Као што су Турци убирали своје хараче, тако су и Фанариоти узимали своје дажбине.
Одмах после добијања Хатишерифа којим је обезбедио основе државне аутономије, кнез Милош предано ради на црквеној самосталности у Кнежевини Србији. Од 1832. до 1834. године, кнез подиже своју задужбину, Цркву Светог Петра и Павла на Топчидеру. У исто време, од 1830. до 1832. године, Милош подиже и митрополитов конак. Топчидерска црква и конак представљали су дворски комплекс кнеза Милоша. У том конаку, 1835. године, израђен је пројекат првог црквеног Устава модерне Србије. Кнез Милош је тако, по угледу на Светог Саву и Немањиће, устројавао и државу и цркву. Топчидерска црква, митрополитов конак и летњи дворац, као дворски комплекс били су за модерну Србију 19. века оно што су у време Светог Саве били Хиландар и манастир Жича, место где су постављени темељи српске цркве и државности. Према народном предању кнез Милош је подигао Топчидерску цркву у знак захвалности Богу јер је избегао Карађорђев гнев и сачувао главу, након што му се супротставио на месту где је подигнут храм. Када је ступио на власт, испунио је завет и подигао цркву. Звона Топчидерске цркве објавила су слободу након другог Хатишерифа 1830. године. Милош је радио на томе да зависност Србије од патријаршијског центра у Истанбулу буде што мања. У молби султану, Милош је захтевао да се у кнежевини за митрополита постави искључиво Србин. Тако је почео процес одвајања од Цариградске патријаршије који је трајао од 1830. до 1879. године. Некако се догодило да годину дана пошто је Србија постала потпуно независна од Турака, наша црква постане независна од патријаршије у Истанбулу. И од Фанариота. Стицање црквене аутономије за кнеза Милоша било је од изузетне важности јер је самосталност српског митрополита била гаранција да се Турци преко цркве неће мешати у унутрашње прилике у кнежевини. Процес стицања верске самосталности, започет под Милошем Великим, окончан је тек 1920. године, уједињењем покрајинских православних цркава под окриљем Српске православне цркве.
Зато данас, напади и покушај разбијања Српске православне цркве у региону значе напад и на српску државу насталу пре скоро два века. Занимљиво је да цркву са једнаким жаром руше противници Србије у региону, али и они из цркве који би да поново ставе српску цркву под контролу Фанариота и Истанбула.
Зато је највећи значај ове изложбе то што нам не дозвољава да заборавимо. И што нас подсећа на време када су се највише градиле цркве у Београду и када смо се борили за црквену самосталност. Чувајући сећање на наше цркве, чувамо наш идентитет и наш Београд који је управо захваљујући тим светињама опстајао вековима. Многи Београђани не знају да су те београдске светиње место ходочашћа попут Острога или Фрушке Горе. Сви заједно треба да чувамо слободу, духовну и световну, и да будемо поносни на свету историју Београда коју су многи наши претходници, духовници, али и историчари, поредили са историјом светог Јерусалима.
Горан Весић