Често се води полемика о томе да ли се правилно каже српски или србски. Да ли смо Срби или Српи, да ли нам је држављанство српско или србско.
„Србски народ као Теодул“ је спис Николаја Велимировића на кога се највише позивају „Чувари србства“. Они подсећају на време када су излазиле Давидовићеве „Новине сербске“, на „Друштво србске словености“, као и на „Србско учено друштво“. Наводе и преписку између владике Лукијана Мушицког и Вука Kараџића, где Вук пише: „у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски“, а Мушицки одговара: „србски, Србкиња мора остати“.
У 19. веку радом Вука Стефановића Kараџића долази до реформе тадашњег славеносербског језика који је био у употреби од краја 18. до почетка 19. века. Чувени српски песник Захарије Орфелин, свој језик, као и многи други виђени Срби тог времена, назива славеносербским.
Након реформе Вука Стефановића Kараџића језик добија данашњи облик српски. Овој реформи су се противили многи учени Срби тог времена, међу њима и српски владика Лукијан Мушицко. Упркос свему томе 1818. године Вук Kараџић објављује своје капитално дело „Српски рјечник“.
1847. године Вук Kараџић је објавио свој превод „Новог завјета“ који је базиран на реформисаном српском језику. Ова године се сматра победом Вукових начела о реформацији језика.
У етимолошком правопису приликом извођења сродник облика чува се корен речи. Писање и изговор нису исти. У фонетском правопису реч се пише онако како се изговара, али подлеже одређеним гласовним променама нпр. једначење сугласника по звучности. У овом случају звучно „б“ једначи се са безвучним „с“ и прелази у безвучни пар „п“. То је једини правилан облик. Значи сербски је промењен у србски, након реформације промењен у српски.
