Не желећи да се помире са скором и извесном смрти, више од половине затвореника одлучило се на покушај пробоја уз сав ризик неизвесног похода.
Падала је киша, била је недеља 22. априла 1945. године.
У 10 сати ујутро на повик Сињанина Анте Бакотића (24): „Напред другови“, десетине логораша логора Јасеновац је развалило врата и кренуло у бекство. Преживело их је само 106.
Три месеца раније највећи и најпознатији логор смрти нацистичке Немачке Аушвиц ослобођен је, а у највећем хрватском сабирном логору Јасеновац су се још одвијале стравичне ликвидације. Напредовање НОВ-е само је још више потакнуло усташки систем да жешће настави с радом.
Након што је ликвидиран женски логор и последња група жена убијена, део затвореника је одлучио да покуша да спаси живу главу одлучујући се на бег..
- Десетак се затвореника међу којима Анте Бакотић, Чедомил Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Kулаш и др. Петар Kрстић одвојило у малу просторију која се налазила уз радионицу како би се договорили о покушају пробоја из логора. Свима је било јасно, да након ликвидације свих жена следи и ликвидација свих мушких затвореника. Усвојен је план према којем би се на сваки од четири излаза поставило десетак најодлучнијих људи који ће, наоружани постоларским ножевима, чекићима, летвама и циглама, истовремено провалити на сва врата и бежати према излазу из логора. Договорени су састави десетина и која ће десетина напасти која врата. Пробој је требао уследити на знак Анте Бакотића – пише историчарка Наташа Матаушић у својој књизи „Јасеновац 1941. – 1945. Логор смрти и радни логор“.
Не желећи да се помире са скором и извесном смрти, више од половине затвореника одлучило се на покушај пробоја уз сав ризик неизвесног похода. У логору је тада било затворено 1073 логораша.
- Око 600 затвореника јурнуло је према 150 метара удаљеним логорским вратима. Митраљеска ватра с усташких извидница и бункера из часа је у час смањивала број оних који су трчали према слободи. Миле Ристић убио је једног стражара, одузео му митраљез и отворио ватру по усташама, штитећи остале затворенике. У метежу бега Едо Шајер пресекао је телефонску жицу – наводи у својој књизи ауторка Наташа Матаушић.
Око њих 600 пробој је преживело 106 затвореника, наводи Матаушић, а сви остали нашли су смрт на путу од логорске зграде до логорских врата, на путу, у хладној и набујалој реци Сави, на ливадама око логора и прилазима шуми код Kошутарице.
- Исцрпљени од тешког рада, неисхрањени и уморни од очекивања предстојеће смрти били су лак плен усташким војницима. Око 470 болесних, старих и немоћних заточеника није учествовало у пробоју. Изгубили су наду у могућност спаса или су веровали како неће баш сви бити ликвидирани. Они који усу остали, вероватно су истог дана убијени и спаљени заједно с логорским објектима – наводи се у књизи.
Анте Бакотић, предводник пробоја логораша из Јасеновца, није преживео пробој логораша из Јасеновца.
Погинуо је у близини источне капије логора. Његову смрт описује затвореник Чедомил Хубер у својим сећањима.
- Kада смо изишли кроз капију, смртно је покошен Анте. Застао сам да му помогнем. Наредио ми је да идем напред и да неко мора остати жив. Последњом снагом, видео сам, одвукао се до обале реке Саве и у њеним таласима се изгубио…
Исти дан, у 20 сати из дела логора званог Kожара такође је започео пробој.
- Након убиства тројице усташких стражара, којима је одузето оружје, прва десетина напала је ножевима стражу на излазним вратима логора, а друга усташе код главних врата. Трећа десетина разрезала је жицу на страни логора према пољима и железничкој прузи. Четврта десетина обавестила је остале затворенике о бегу и потпалила радионице и складишта – пише Матушић.
Затвореници, њих 176, су бежали према Сави, спуштали се низ јасеновачке улице, трчали према пољима. Митраљеска ватра из бункера, с насипа, са пута и железничке пруге немилице их је косила. Многе је зауставила већ на самој бодљикавој жици разапетој око места Јасеновац. Усташка потера за одбеглим затвореницима трајала је целу ноћ.
Скривени по шумама око Јасеновца само је једанаест затвореника Kожаре преживело пробој.