Најава повлачења из Херсона била је један од можда најсуморнијих дана Руске Федерације још од 1991.
Напуштање десне обале Дњепра, ради успостављања нове одбрамбене линије на левој, можда има пуно војничког смисла. И сам генерал Армагедон је, од првог дана по ступању на дужност, наговестио да би то могло бити неизбежно.
Како ствари на шаховској табли стоје, Херсон се налази на „погрешној” обали Дњепра. Сви становници Херсонске области – њих око 115.000 – који су пристали да буду пресељени на неке безбедније географске дужине већ су евакуисани са десне обале. Генерал Армагедон је знао да је то неизбежно из неколико разлога.
То је цена која мора да се плати због непроглашавања мобилизације одмах по пропасти почетних планова за СВО; у међувремену је дошло до уништења кључних, стратешки битних мостова преко Дњепра – са тромесечним методичним украјинским бомбардовањем мостова, трајеката, понтона и пристаништа, а није успостављен још један мостобран северно или западно од Херсона (у правцу Одесе и Николајева) с ког би било могуће започети неку нову офанзиву.
На све ово, ту је и онај најважнији разлог: због масивног наоружавања упареног са де факто НАТО руковођењем ратним операцијама – овај рат се претворио у огромну западну премоћ у погледу извиђања, комуникације, командовања и контроле.
Замка или варка?
Повлачење из Херсона на крају би се могло испоставити као тек миноран тактички губитак. Но, с политичког становишта он је потпуна катастрофа и страшна срамота. Херсон је руски град. Руси су изгубили – макар и само привремено – престоницу сасвим нове, Руској Федерацији недавно припојене територије. Руско јавно мњење ће то тешко моћи прихватити.
На списку разлога за и против, оних на страни „против” је велики број. Кијевске снаге ће обезбедити своју обалу чиме ће део њих ослободити за борбу против Донбаса. Наоружавању од стране Запада је овим дат нови велики подстицај. Химарси ће сад потенцијално моћи да гађају и циљеве на Криму.
Изгледи су ужасавајући. Имиџ Русије широм глобалног Југа претрпео је значајан ударац јер се, на крају крајева, тај потез своди на напуштање руске територије – док низ ратних злочина украјинских снага нестаје из званичног „наратива”.
Најмање што су Руси требали одавно да ураде је да своју главну стратешку предност – мостобран на десној обали Дњепра – учврсте да се одржи, осим у случају поплавног таласа због одавно предвиђаног рушења бране у Каховки. А Руси су претњу од рушења те бране бомбардовањем месецима уназад просто игнорисали – што говори о јако лошем планирању на њиховој страни.
Сада пред Русима стоји задатак поновног освајања Херсона. Упоредо ће морати стабилизовати и остале линије фронта, исцртати коначне границе, а онда се потрудити да једном за свагда „демилитаризују” Украјинске офанзиве, преговорима или тепих бомбардовањем.
Речита је и широка лепеза мишљења најразличитијих типова из обавештајне НАТО заједнице, од аналитичара до пензионисаних генерала, редом сумњичавих у погледу овог потеза генерала Армагедона: многи у њему виде добро смишљену замку или, према речима француског војног аналитичара, „велику варку”. Класични Сун Цу. И све то је онда одговарајуће укључено и у преовлађујућу украјинску причу.
Стога ни „сове нису онакве каквим се чине”, да цитирамо израз из Твин пикса, тог субверзивног класика америчке поп-културе (The owls are not what they seem). Ако је тако, генерал Армагедон овим покушава да озбиљно развуче украјинске линије снабдевања, намами их да се отворе, па онда да на њих пуца из свих расположивих оружја. Дакле, или је ово Сун Цу, или је договор близу, поклапајући се са састанком Г20 следеће недеље на Балију.
Вештина преговарања
Но, чини се како некакви договори између Џејка Саливана и Патрушева ипак јесу већ постигнути. Појединости још нико не зна, чак ни они са приступом доушницима из кијевске Пете колоне. Но заиста се чини како тај договор обухвата и Херсон. Русија би задржала Донбас и одустала од напредовања ка Харкову и Одеси, а ширење НАТО било би дефинитивно замрзнуто. Дакле, минималистички договор. То би онда могло да објасни и зашто је Патрушев могао онако мирно да седне у авион и оде у Техеран, на дан објаве о повлачењу из Херсона, и да се тамо прилично опуштено бави веома важним стратешким партнерским пословима с Алијем Шамканијем, секретаром иранског Врховног савета националне безбедности.
Тај би договор такође лако могао бити и „тајна” из објаве Марије Захарове „спремни смо за преговоре”. Руси ће десну обалу Дњепра напустити организованим војним повлачењем. А то не би било могуће без претходних преговора између двеју војски. Ти преговори, у другом плану, су нешто што се непрекидно одвијало током свих претходних недеља. А курир и преносилац порука је у томе била Саудијска Арабија. Амерички циљ у њима био би, макар и само краткорочно гледано, нешто попут „Минска 3” – уз додатак Истанбула и Ријада.
У свему томе нико ни најмање пажње не обраћања на кокаинског кловна Зеленског. Саливан је у Кијев отишао да их стави пред свршен чин – или слично. Дњепар ће тако постати – макар и само теоретски – утврђена и договорена линија фронта. Кијев би морао прогутати замрзнуте линије контакта у Запорожју, Доњецку и Луганску, и престати с бомбардовањем Запорожја ако мисли добијати струју из тамошње електране. Американци би од конфисковане, тј. украдене руске имовине понудили кредит од преко 50 милијарди долара као помоћ за „реконструкцију” Украјине. Кијев би добио и модерне системе за противваздушну одбрану.
Нема сумње да Москва неће пристати ни на један од ових услова. Немојте испуштати из вида чињеницу да се све то савршено поклапа са завршницом америчких међуизбора – које демократе и нису баш изгубиле. Русија у међувремену све боље стоји у бици за Бахмут. У Москви нико нема илузија о томе да ли ће и у којој мери „за договор неспособна” Империја поштовати тзв. Минск 3. Џејк Саливан је 45-годишњи правник без стратешке тежине, а са „искуством” које не досеже даље од учешћа у председничкој кампањи Хилари Клинтон. Патрушев га може појести за доручак, ручак и вечеру – овлаш се „сложивши” са било чим што он буде предложио.
Зашто онда Американци тако очајнички покушавају да постигну било какав споразум? Можда зато што предосећају да би следећи руски потез са надоласком „генерала Зиме” могао донети одлучујућу победу и крај рата под условима Москве? То би укључивало затварање границе према Пољској широким луком од Белорусије наниже. Пресецањем линија снабдевања западним оружјем – судбина Кијева била би запечаћена. Постојао договор или не, „генерал Зима” стиже у град, спреман је да забави свог почасног госта, Сун Цуа, многим новим ђаконијама на заједничкој трпези.