13. новембра 1918. године потписана је Београдска војна конвенција између победничке Краљевине Србије и поражене Угарске и то је био прави крај Великог рата за Србију и победа српског народа.
То је био истински Дан победе који данас на жалост и срамоту неће нико обележити јер смо пре два дана као будале већ прославили туђе примирје. Нерадно.
Као што сам већ писао:
Народи који не славе своје победе славиће туђа примирја.
Нисмо обележили ослобођења српских градова 1918. нити славимо велике битке, али зато нам је дан примирја две стране силе постао празник који обележавамо нерадим даном и још га честитамо једни другима као крсну славу. Срамно и тужно, али таква је судбина покорених робова.
Да се вратим на Београдску конвенцију. Потписници су били српски војвода Живојин Мишић и француски генерал Пол Анри, а са угарске стране министар војни, пуковник Бела Линдер. Конвенцијом је било предвиђено да се угарске трупе повуку иза линије Бистрица-Мориш-Суботица-Баја-Печуј-Драва, што је и извршено. То је било и потписано примирје де јуре али де факто капитулација угарске војске пред победничком српском војском, пошто је Аустроугарска већ престала да постоји и распала се две недеље пре тога, а формално војно капитулирала десет дана пре.
31.октобра се већ десио распад Аустроугарске и створена је Мађарска демократска република. Они су тада почели преговоре са Србима и савезницима о примирју.
То је реализовано 13.новембра 1918. споразумом у 18 тачака које се односе на повлачење мађарске војске, разоружавање и распуштање, као и пуштање заробљеника, заузимање стратешких тачака.
Мађари су се обавезали да ће савезничке војске, укључујући победничку српску, моћи да прођу кроз Мађарску са правом задржавања и бесплатне хране, а били су дужни и да дају 3000 људи као испомоћ за поправку пруга и путева и телеграфских и телефонских веза.
Била је то заиста капитулација и прави ДАН ПОБЕДЕ Србије.
Али Срби то не славе и не обележавају…Да не увреде Мађаре, Хрвате, и да се понизе пред данашњим окупаторима и колонизаторима из ЕУ.
Као да ето и ми славимо кад и они. Сетите се третмана у Паризу а ни данас није боље.
Ипак има нас који се и даље сећамо и поносимо српским победама.
