Две стотине година раније, у време када се у устанцима против Турака рађала модерна српска држава, како под Карађорђем, тако и под кнезом Милошем, Нова година се није славила. Првог јануара по старом календару завршавао се Божић и тај дан је прослављан као Мали Божић. Тог дана, док је Србијом владао вожд Карађорђе, у Београд су долазиле народне старешине да положе рачуне о свом раду. Био је то дан када се ”усвајао” буџет устаничке Србије, када су народне старешине долазиле да се жале на централну власт или да слушају Вождове прекоре када је требало да правдају издатке. Нова година је почела стидљиво да се слави у Србији тек када је кнез Милош почео да уводи државну администрацију и дворски протокол. Тако је кнез почео да честита Нову годину другим владарима, али је примао честитке и од својих поданика. Касније је двор увео новогодишњи бал по угледу на новогодишњи дворски бал Наполеона Трећег у Паризу, познатог по томе што је Наполеон на њима држао политичке говоре. Бал је први увео кнез Михаило, да би са том праксом наставили краљ Милан и краљица Наталија док су били у добрим односима. После ратова 1876 – 1879. године, Нова година по старом календару почела је масовно да се слави баловима и забавама. Ти балови су личили на карневал. Нешто пре поноћи пред госте би изашао домаћин који би их обавестио да је „стара година умрла и да ће сада бити сахрањена”. Тада би се угасила светла, а кроз салу би био пронет мртвачки сандук око кога би ишли гости са свећама, као и гости маскирани у разне пороке који би требало да буду сахрањени са старом годином. Када би мртвачки сандук био изнет из сале уз повике: „Срећна Нова година”, појавио би се оџачар са девојчицом у белој хаљини која је представљала Нову годину. Ако сте мислили да се ту завршавала церемонија, варате се. Пре него што би се упалило светло, домаћин би у салу пуштао „ђилкош прасе”, које би гроктало и провлачило се између ногу гостију. На крају, домаћин би послужио госте крофнама. Ипак, Нова година славила се само у Београду, док српско село није прихватало нове обичаје већ је славило само Божић.
Када је 1919. године Србија прешла на рачунање времена по грегоријанском календару, не само да је остала дилема треба ли славити Нову годину или не, већ и да ли имамо две нове године пошто је Српска православна црква наставила да користи јулијански календар. Кажу да наша црква није прихватила нови календар само зато што у том тренутку није имала Сабор. Било како било, у Београду између два светска рата, почела је масовно да се слави Нова година и то два пута у петнаест дана. Постојало је неписано правило да се званична Нова година дочекује у клубовима, ресторанима и локалима у центру града где је долазио отменији и имућнији свет, док се у кафанама и у локалима на периферији дочекивала православна Нова година. Тако је рецимо најбољи дочек званичне Нове године организовао Ауто-клуб који је имао седиште у Француској 7. Чланови Ауто-клуба били су малобројни власници аутомобила, а како је просечан аутомобил коштао колико кућа са имањем на периферији града, а најбољи колико вила на Дедињу, јасно је да су њихови власници себе сматрали друштвеном елитом. Занимљиво је да је Ауто-клуб имао прећутни споразум са Џокеј-клубом да аутомобилисти славе званичну, а џокеји православну Нову годину. Ове прославе постају традиционалне већ од 1928. године, а Политика је писала о једном дочеку и да на њему учествује „монденска публика, она која ужива у чарслтону и на ноге више полаже него на главу, била је искупљена у Паласу, Ексцелзиору, Ауто-клубу, Џокеј-клубу и сличним локалима“. Како су прославе обе Нове године постале све популарније, од средине тридесетих година уводе се резервације у локалима и обавезна вечера. Остаће запамћено да је Радио Београд први пут директно преносио дочек 1935. године из сале Ауто-клуба. Микрофон је био постављен у великој сали тако да су сви слушаоци могли да слушају музику која је свирана уживо. И све је било лепо до поноћи када су домаћини предвидели да неки од гостију могу преко разгласа да честитају Нову годину коме желе. Када су гости схватили да њихове честитке неће чути само они у сали већ сви слушаоци Радио Београда, много њих је пожелело да честита Нову годину својим пријатељима. Како је то изгледало писала је неколико дана касније Политика, речима да су се „затим микрофону приближили многи гости овог клуба, да преко радија, у тренутку када стиже Нова година, упуте своје умне жеље веселим пријатељицама у Руми, Митровици, Нишу, Београду, Мици, Ружи, Перси, Ради, широм целе Југославије. Ипак је најупорнији био један радио телеграм из васионе који је дуго звао неку лепу госпу са Авале и слао јој такве неџентлменске изјаве којих би се обичан човек застидео”. За разлику од времена пре Првог светског рата више се није испраћао мртвачки сандук, али је Нову годину и даље честитао оџачар. Обичај да се пре поноћи међу госте пусти мало прасе упражњавао се и даље, али су сада право да ухвате прасе имале само даме, а она која га ухвати добијала га је на поклон.
Прославе Нове године какве су данас актуелне у Београду почеле су да се организују после 1955. године, када је Нова година проглашена државним празником. До тада је маршал Тито Нову годину славио у својој резиденцији, али како је проглашена државним празником сваке године је дочекивао у другом граду. Захваљујући телевизији и радију, дочек Нове године постаје популаран, а још шездесетих година почињу да се организују јавни дочеци. Тако је Нова година постала популарна у Србији, обичаји и начини прославе су се мењали, али и данас је остало да славимо две Нове године. По томе смо јединствени.
