Мада је у данашњем савременом друштву остварен значајан напредак у погледу еманципације и то на свим пољима, положај жена и у 21. веку карактеришу неке негативне тенденције, а посебно када је реч о њеном подређено, угроженом, па и потпуно нехуманом положају.
Сведоци смо да је и данас много традиционалних и патријахалних друштава и друштвених група у којима владају давно установљени клишеи понашања и деловања који дефинишу положај жене искључиво кроз одређене матрице њених примарних циљева и обавеза: брига о кући и деци, “служење” мужу и породици, “жртвовање” за добро мужа и деце, неприметљивост у односу на околину, искљученост из сваке јавне сфере и слободног грађанског живота.
Овакви, у многим срединама традиционални модели понашања главни су узрок насиља над женама које се може поделити на три основне категорије: емоцијално, сексуално и физичко.
Наравно, ово је само основна подела, зато што постоји и многи други, специфични облици насиља који су неретко потпуно незапажени у друштву или јавност за њих сазна тек после неког трагичног догађаја, попут бројних примера насиља и злостављања деце унутар породице.
Управо овакав облик патологије унутар породице преживљавају многа деца у готово свим државама на свету невезано за етничку групу насилника или њен економски или друштвени статус.
У свом раду сам се ипак фокусирала на насиље над женама које је и даље у фокусу јавности због бројних случајева са трагичним исходом.
Кључни проблем у насиљу над женама у Србији који бих истакла јесте трпљење насиља. Оно је одређено бројним друштвеним, али и психолошким разлозима међу којима је у самом врху “динамика насилног односа”, тачније чињеница да се свако породично насиље одвија кроз различиту, често потпуно контраверзну динамику: од класичног насиља када је жртва у потпуно подређеном положају, до фазе кајања насилника у којима жена – жртва има привид своје моћи да ситуацију ипак држи под контролом.
Управо тај привид код жртве представља и најозбиљнији проблем стручњацима да пруже адекватну помоћ жртви, а неретко и најближег окружења, од породице до пријатеља, које често не схвата “пристајање” жртве на насиље.
Али, важно је знати да је за сваку жртву веома тешко донети одлуку да промени свој живот. Отуда томе претходни дуготрајан и тежак процес, за који су потребни и време, али и подршка, охрабрење и разумевање околине и надлежних стручних служби.
Као други битан фактор насиља јесте чињеница да се о томе не говори из најзраличитијих мотива: од страха, срамоте, превелике љубави према деци, страха од тога да ће бити раздвојена од своје деце…
Ту лежи и одговор на често постављано питање у јавности да ли је насиље могло бити спречено. Нажалост, велики број жртава нема снаге и храбрости да се на време ослободи страха и побегне од насилника.
Други велики проблем је што жртве у највећем броју случајева не знају да се ослободе страха што производи додатне компликације.
Законом о спречавању насиља у породици се уређује поступање државних органа и установа у спречавању насиља у породици и пружању заштите и подршке жртвама. Закон о спречавању насиља у породици уводи низ новина које до сада правни систем у Србији није познавао. Највећа новина коју Закон предвиђа су хитне мере, пре свих удаљење могућег учиниоца из стана или куће и забрана комуницирања и приласка жртви, а у циљу пружања благовремене и адекватне помоћи и подршке свакој жртви насиља.
Такође законом су дефинисани тачни кораци и скраћени су рокови у поступању институција како би се повећала ефикасност и координација надлежних органа у случају насиље у породици, а мисли се на било који облик физичког, сексуалног, психичког или економског насиља извршен од стране брачног/ванбрачног партнера, члана породице, као и особа које су у тазбинској вези или живе у истом домаћинству.
И поред јасних законских решења често остаје недоречено на који начин се процедурално одвија поступање надлежних органа по пријави насиља.
У том погледу закон о спречавању насиља у породи уводи одређене новине које се односе и на то да насиље може пријавити било ко – било којој институцији-полицији, Центру за социјални рад, тужилаштву.
Полиција је дужна да на сваку пријаву насиља или сумње на исто одреагује одмах и истог тренутка обавести надлежног полицијског службеника о сваком насиљу у породици или непосредној опасности да се насиље деси (свака полицијска управа именује надлежне полицијске службенике који су прошли специјализоване обуке за поступање у случајевима насиља како је дефинисано Законом о спречавању насиља у породици.
Даље, полицијска патрола има право да сама или на захтев надлежног полицијског службеника доведе могућег учуниоца насиља у полицијску станицу и задржи га осам сати, а уколико надлежни полицијски службеник процени да постоји неепосредна опасност од насиља издаје наређење о хитној мери то значи да може наредити да се у наредних 48 сати учинилац насиља привремено удаљи из стана /куће без обзира чије је влашништво.
Следећа од мера је да се насилнику привремено забрани да контактира жртву и да јој прилази (што представљају проширена овлашћења полиције а која су дефинисана новим законом).
Битне новине у заштити жртава насиља јесу и прецизне одреднице у којим све ситуацијама се може изрећи таква мера. Овим законом се насилнику фактички изричу обе мере не само у случајевима да живи у истом стану или кући са жртвом, већ и у случају да жртва и насилник живе на различитим адресама, с тим што ће у том случају бити изречена само мера забране комуникације и прилажења.
Веома битна новина је да одмах по изрицању неке од ових мера полицијски службеник има обавезу да обавести починиоца насиља о изреченим хитним мерама, а истовремено обавештава и тужиоца и надлежни Центар за социјални рад.
Важно је напоменути да хитне мере важе у наредних 48 сати и ако учинилац насиља одбије да прими наређење.
Такође полицијски службеник је дужан да обавести жену – жртву насиља о томе да ли је издато наређење о хитним мерама и до када важе.
У случају да процени да постоји непосредан ризик од насиља и у дужем периоду од 24 часа, јавни тужилац сада има овлашћење да подносе суду предлог о продужену хитних мера, а Суд их може продужити за још 30 дана.
Међутим у спречавању насиља над женама нису довољни закони и институције већ активност свих грађана.
Закон нам је омогућио анонимну пријаву. Уколико жртва нема храбрости да пријави насилника, то морамо да урадимо ми уместо ње како би јој помогли и избавили из зачарарног круга насиља у ком се налази.
Отуда је битно нагласти шта је потребно да жене – жртве знају приликом пријављивања насиља.
Важно је знати да су хитне мере које су прописане законом након пријављивања насиља пре свега мере упозорења, и да оне нису трајно решење и коначно заустављање насиља.
Њихова сврха је да зауставе насиље у датом тренутку, да удаљје жртву од починиоца и омогуће јој да предузме неке кораке у циљу заштите и изласка из насилног односа.
Кључни момент у том периоду је да жена брине о својој безбедности без обзира да ли је Суд донео ту привремену меру или не, јер она ипак најбоље зна да ли ће насилник ту меру поштовати или ће реаговати без обзира на правне консеквенце.
У пракси је било и примера да су полицијски службеници пропуштали да жртву обавештавају о хитним мерама због чега је важно да се она у сваком случају обрати полицији и информише се о току целог поступка.
То је неопходан корак у ситуацијама када насилник не поштује изречене мере, па контактира жртву или се врати у стан.
Такве ситуације објективно могу да произведу ново насиље које неретко ескалира.
И ту је од ључне важности да жена – жртва насиља одмах пријави полицији кршење судски мера како би одмах реаговали, а запрећена казна у случају кршења изречених или продужених хитних мера је прописано казном затвора до 60 дана.
Жртве насиља морају бити упознате са чињеницом да уколико се процени да постоји озбиљан ризик од насиља. хитне мере се изричу одмах по пријављеном насиљу.
Мада је законском регулативом ова тематика у Србији добро решења, важно је нагласити да каснији судски процес, односно питање доказивања насиља у породици није и не сме да буде препуштено искључиво жртви насиља.
Терет доказивања насиља је обавеза органа који поступају у овим случајевима. Питање доказивања насиља у породици није и не сме да буде на жртви насиља. То је обавеза оних који поступају у овим случајевима – полиције, центра за социјални рад и тужилаштва.
Ти органи су у претходном периоду завршили специјализовану обуку којом су стекли стручна знања да препознају и друге видове насиља у породици од психолошког, економског, сексуалног, социјално… Они су дакле оспособљени да реагују благовремено на почетне облике насиља, спречавајући на тај начин могућност да дође до физичког насиља.
Да бих заокружила ову тему, на крају бих се фокусирала на период када је жртва успела да “побегне”, односно физички је одвојена од насилника, без икаквих контакта.
У том периоду, жртви насиља се обезбеђује простор да се не само опорави од трауматског искуства, већ и да се из сасвим другачије, безбедне перспективе, информише о својим правима и могућностима и искористи ресурсе и помоћ које јој могу пружити надлежне институције.
Не треба заборавити да су пријава насиља и хитне мере заштите само први корак у заустављању насиља.
Излазак из насилног односа је процес који подразумева различите поступке и траје неко време. Подразумева ангажованост саме жртве у смислу одлазака у суд, центар за социјални рад, давања изјава надлежним органима некад и више пута, покретање различитих судских поступака као што су захтев за развод брака, одређивање старатељства над децом, подела имовине и сл.
Жена – жртва насиља у Србији није сама у овом процесу, уз њу су институције.
За сваку жену се прави индивидуални план у складу са њеним потребама. Уколико институције направе пропуст или не реагују адекватно, правовремено, жена има право да уложи жалбу на њихов рад.
