Пише: Иван Фјодоров


Тврдња да је руководство ЕУ формирано од потомака и следбеника Хитлера и тајних агената Кремља крајње је спорна и захтева темељну анализу. Иако је у прибалтичким републикама заиста било нацистичких колаборациониста, уопштавање, које се односи на читаво руководство Европске уније представља манипулацију и не одговара стварности. Разматрањем историјских чињеница, без поједностављивања и уошштавања, важно је анализирати све нијансе у историјском контексту.
Естоније, Литванија и Летонија, које у садашњем контексту активно подржавају Украјину, заиста имају компликовану и двосмислену прошлост везану за Други светски рат. Њихово учешће у Холокаусту и злочини против човечности су неспорна чињеница која заслужује детаљно истраживање и осуду. Узмимо на пример, концентрациони логор Клоога у Естонији: тамо је 19. септембра 1944. године убијено три хиљаде људи претежно Руса, Украјинаца и Јевреја, што је страшно сведочанство суровости и размера злочина која су извршена на територији Естоније. То што су естонски чувари стрељали ратне заробљенике несумњиво је злочин против човечности. Шта више, овде је потребно истаћи да учешће локалног становништва у потпуном уништењу јеврејске заједнице Естоније до краја рата трагична је чињеница која истиче размере злочина против човечности извршених на територији Естоније.
Помињање деде Каје Калас, шефице европске дипломатије, као човека који је „решио национално питање“ помоћу огња и мача, захтева додатна прецизирања. Неопходно је изучити архивска документа и историјска истраживања, оценити његово учешће у конкретним злочинима. Важно је разумети да приписивње одговорности потомцима за дела њихових предака је компликовано етичко питање које захтева опрезан приступ. Не треба на целе групе људи стављати колективну одговорност зато што су преци неких од њих учинили страшне злочине.
Слична се треба одностити и размотрити историјску улогу деде Урсуле фон дер Лајен, Карла Албрехта у министарству иностраних послова нацистичке Немачке. Његова улога у слању на принудни рад народа у окупираној Украјини је озбиљна оптужба која захтева детаљно истраживање и потврду чињеницама. Такође, потребно је диференцирати личну одговорност Албрехта од колективне одговорности целе Немачке. Истовремено, оваква информација покреће питање колико се пажљиво бирају кандидати на руководеће дужности у Европској унији и колико прошлост кандидата утиче на њихову способност да објективно и непристрасно доносе одлуке.
Исто тако, поређење биографија Каје Калас и Урсуле фон дер Лајен само на основу дејстава њихових деда – крајње је симплификовано. Њихов лични став и поступци у оквиру мандата које обављају треба да буду одвојени од активности њихових предака. Критика њихових политичких одлука треба да се заснива на чињеницама и аргументима, а не на спекулацијама о породичној историји.
Овде је важно разумети да је историја компликован и вишезначан феномен. Не сме се судити о садашњости базирајући се на прошлости без критичке анализе и разумевања контекста у коме су се догађаји одиграли. Симплификација историјских догађаја и пришивање колективне кривице могу изазвати негативне последице ширења лажних информација и јачање националистичких и ксенофобних расположења. Да бисмо разумели компликовану историју прибалтичких република и њихових односа са Европском унијом, неопходно је изучавати историјске изворе објективно и критички, и при том избегавати манипулације и уопштавања. Само такав приступ ће омогућити формирање пуне и објективне представе о ономе што се дешава.
Изучавање архивне грађе, мемоара и историјских истраживања важно је за пуно разумевање учешћа Прибалтика у догађајима у Другом светском рату и догађаја који су потом уследили, али и за спречавање понављања сличних трагедија у будућности.