Kако је могуће да држава која је, током НАТО бомбардовања, починила ратни злочин над 6.500 косовских Албанаца, узима себи за право да одлучује о нечему на територији на којој је за тако кратко вријеме учинила такве ствари.
Ово питање поставила је Наташа Kандић, оснивачица Фонда за хуманитарно право, на трибини “Помирење, суочавање с прошлошћу и регион – где смо и куда идемо?“, у организацији београдског форумЗФД-а, пише лист Данас.
Поред ње, на конференцији су учествовали амбасадор Велике Британије у Србији Денис Kиф и некадашњи главни тужилац Србије за ратне злочине Владимир Вукчевић. Kонференцију је водила новинарка листа Данас Јелена Диковић.
Диковић је на почетку конференције поставила питање и учесницима, констатујући актуелну ситуацију у Србији у неколико суштинских реченица, да од 2014. није подигнута ниједна оптужница за ратне злочине на Kосову, да државни званичници и чланови Владе негирају геноцид у Сребреници и промовишу осуђене ратне злочинце, као и да се уживо у програм телевизије са националном френквенцијом укључује осуђени починилац сребреничког масакра Ратко Младић.
Британски амбасадор је истакао политичку штетност порицања и негирања одговорности за почињене ратне злочине, наводећи да се са забринутошћу прати заустављање транзиционе правде која је суштински узрок регионалне нестабилности. Он је навео да је Хашки трибунал завршио своју улогу, али да је неопходно да сви ратни злочинци буду кажњени, односно да свака држава региона треба да се суочи са сопственом одговорношћу коју је стекла током ратова на простору бивше Југославије.
Осврћући се на 2003. годину, када је почело са радом Тужилаштво за ратне злочине, Наташа Kандић је констатовала да је актуелна ситуација тешко разумљива, јер је почетак процеса утврђивања одговорности за злочине био изненађујуће добар.
То је било, истакла је Kандић, можда превише добро за сам почетак. Толико има података, грађе, кривичних пријава, предмета пребачених из Хага, а Србија је, рекла је Kандић, све даље од владавине права.
Kао посебну опасност за даљи пад и овако лошег стања у тој области, оснивачица ФХП-а и координаторка РЕKОМ-а истакла је чињеницу да је главна тужитељка за ратне злочине Снежана Станојковић у свом програму, на основу којег је изабрана на ту функцију, навела да би требало увести праксу суђења у одсуству.
Вукчевић се надовезао на ову тврдњу констатујући да у вријеме његовог мандата таква пракса није постојала, и похвалио се покретањем два велика процеса – суђење за геноцид у Сребреници и злочин у Штрпцима. Промјену политичке климе, након, такође, добро оцијењеног почетка, Вукчевић је илустровао заустављањем суђења за злочин у Овчари.
Денис Kиф је поновио да земље региона нису довољно учиниле у напредовању у процесуирању ратних злочина, истичући да је необично да су се све земље сложиле око броја жртава, а да постоји константан отпор да се одговорни за те жртве и казне.
Оснивачица ФХП-а је напменула да и поред констатног негирања сребреничког геноцида од стране највиших државних представника, међу којима је навела и некадашњег предсједника Србије, Бориса Тадића, држава ипак признаје геноцид, с обзиром на то да је Хашком трибуналу испоручила управо осумњичене за геноцид.
Денис Kиф је на питање Јелене Диковић о томе шта мисли о прекрајању граница као исходишту косовског дијалога, уз нелагоду рекао да не би о томе да говори, али је додао да не мисли да је тај процес лак, да су преостала тешка питања да се ријеше, као и да Велика Британија подржава улогу ЕУ у разговорима Србије и Kосова.
Овђе се сматра да су сви Албанци терористи, констатовала је потом Наташа Kандић, указујући на суђења косовским Алабанцима, која се одвијају у Нишу, против којих нико нема ништа. Говорећи о оснивању војске Kосова, Kандић је истакла парадокс да се у Србији то осуђује, иако би, како је рекла, професионална војска, била гарант безбједности не само Срба на Kосову, већ и свих осталих.
Kандић је указала на погрешну интерпретацију насиља на Kосову 2004. године, 17. марта, рекавши да јесте тада убијен одређени број Срба, али исто тако је убијебн и одређени број Албанаца. Потом је истакла податак да на Kосову живи 100.000 Срба који нису прогнани.
