„НАТО: 25 година експанзије” – конференција у Москви: Торкунов, Грушко, Кршљанин и низ водећих стручњака

У МГИМО је 12. децембра одржана међународна конференција „НАТО: 25 година експанзије“, посвећена трансформацији стратегије алијансе и њеном ширењу на исток.

Учесницима конференције обратили су се ректор МГИМО академик Анатолиј Торкунов и заменик министра иностраних послова Руске Федерације Александар Грушко који су објаснили кључне моменте у историји ширења алијансе, специфичности трансформације њене стратегије. и кључне проблеме у односима са Русијом. Модератор конференције је био директор Института за међународна истраживања (ИМИ), ванредни професор Катедре за историју и политику земаља Европе и Америке Максим Сучков.

Током главног дела конференције, руски и инострани експерти су изнели своје ставове о различитим аспектима процеса ширења НАТО. Декан Факултета за међународне односе Андреј Сушенцов се у свом излагању усредсредио на развој политичких инструмената западних земаља и диференцирану перцепцију претњи у западним земљама. Иступање амбасадора МСП СРЈ и Србије Владимира Кршљанина било је посвећено политици НАТО према државама бивше Југославије и међународним аспектима НАТО агресије 1999. године. Ванредни професор Универзитета у Хелсинкију, доктор друштвено-политичких наука Јохан Бекман се у свом реферату фокусирао на трансформацију идеолошке компоненте стратегије НАТО и западних земаља. Руководилац катедре за примењену анализу међународних проблема Игор Истомин је говорио о корелацији између приступа европских земаља и САД у области безбедносне политике. Заменик шефа катедре за нову и најновију историју Историјског факултета МГУ “Ломоносов” Јевгенија Корунова је у свом реферату анализирала карактеристике интеракције између Шведске и НАТО у историјској ретроспективи.

Излагање научног сарадника Центра за међународну безбедност ИМЕМО “Примаков” РАН Дмитрија Стефановича је било усредсређено на војно-техничке аспекте односа између земаља НАТО и Русије. Руководилац Одсека за европску безбедност Института Европе РАН, професор катедре интеграционих процеса Дмитриј Данилов је са учесницима поделио своје виђење улоге водећих европских држава у трансформацији регионалног система безбедности. Директор Лабораторије за интелектуалну анализу података ИМИ Николај Силајев је говорио о политици Северноатлантске алијансе према Украјини и Грузији. Научни саветник ИМИ, шеф катедре за историју и политику земаља Европе и Америке Владислав Воротњиков, сумирајући иступања колега, истакао је ниску аналитичку продуктивност трагања за историјским паралелама у процени актуелне међународне политичке ситуације и неопходност да се преиспитају основни мотиви политике земаља колективног Запада.

У тематској дискусији и разматрању иступања учесника учествовао је и низ других руских и иностраних стручњака из области међународних односа и питања безбедности.

У наставку БРАТСТВО доноси цео текст иступања амбасадора Кршљанина:

Владимир Кршљанин: НАТО – савремени аналог Тројног пакта

Војно-политички савез НАТО је средство којим западна олигархија наставља да гради своју светску хегемонију и угрожава Русију, после Другог светског рата и пропасти Тројног пакта. У том смислу, НАТО је од свог настанка окренут против система међународног права и међународних односа оличеног у Повељи УН, с тим да је са протеком времена, разлаз НАТО са тим системом добијао нови квантитет и квалитет.

Данас је НАТО постао директна претња опстанку човечанства, аналог Тројног пакта, што не треба никога да изненади, с обзиром да их је створила иста олигархија.

Ако под цивилизацијом подразумевамо организовани стваралачки напор човечанства или једног његовог дела да очува и духовно и материјално унапреди живот људи, онда оно што представља западна олигархија, и њена средства, као што је НАТО, морамо сматрати антицивилизацијом.

Уосталом, зашто су у првом реду Русија и Србија, али и сви други, на мети НАТО? Не због величине, снаге и материјалних богатстава, већ зато што они по својим духовно-моралним вредностима представљају цивилизацију и самим својим постојањем и достигнућима доказују штетност и осуђују на неуспех покушај западне олигархије да влада светом.

Западни приступ је заснован на конфронтацији и деструкцији, а наш на сарадњи и стваралаштву. Та два принципа се узајамно искључују и зато ће западне земље моћи да се придруже новом, праведном мултиполарном свету, тек када елиминишу своју олигархију, која је већ прекршила све законе. А ми им морамо у томе активно помоћи, јер олигархија против нас води рат.

НАТО је у пракси почео да реализује свој агресивни карактер, одступивши од сопствене дефиниције као „одбрамбеног савеза“ и тиме повео свој први рат, тачно на пола века свог постојања, оружаном агресијом на СР Југославију 1999. године. Та агресија је била врхунац хибридног рата, који су водеће земље НАТО водиле против СФР Југославије и српског народа, као њеног већинског, кохезионог и православног фактора, од 1991. године. Употребили су, као данас у Украјини: своје агентуре, наци-фашистичке снаге, терористе, наркомафију, санкције, испоруке оружја и инструктора. Сем тога, били су у стању и да злоупотребе СБ и систем УН, који је нам је увео санкције и основао Хашки трибунал – противзаконити, криминални антисрпски механизам под пуном контролом НАТО. Редослед ратних сукоба био је сразмеран њиховој дужини и озбиљности: бивше републике Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, аутономна покрајина Косово и Метохија.

Паралелно са дестабилизацијом Балкана коју је спроводио НАТО, ми смо настојали и успели, са партнерима из свих балканских земаља, а најпре Бугарске и Грчке, да покренемо процес сарадње земаља Југоисточне Европе. Први министарски састанак је одржан 1996. у Софији, други 1997. у Солуну, а крајем исте године и први у историји самит на острву Крит. Тај самит је обележио сусрет и разговор нашег председника Слободана Милошевића са премијером Албаније Фатосом Наном. Они су се договорили о принципима мирног решавања питања Косова и Метохије унутар Србије. На припремама терена за тај састанак радили смо неколико година, јер смо знали да ће Косово и Метохија бити последња фаза разбијања Југославије.

Међутим, тај наш успех је био аларм за САД и НАТО и већ 1998. имали смо појаву у западној емиграцији створене тзв. „ОВК“, бројне терористичке акте, који су ускоро прерасли у оружану побуну и прави рат. Отворене претње НАТО агресијом почеле су у јесен исте године. На тој основи, Холбрук и Милошевић су договорили прекид наших ратних дејстава и долазак мисије ОЕБС, коју је предводио злогласни Американац Вилијем Вокер. Та мисија је искоришћена за куповину времена ради припреме агресије и опоравка већ готово уништене „ОВК“. На крају је организовала и „казус бели“ – инсценирани инцидент у селу Рачак.

Уочи почетка агресије приређена је, у режији Медлин Олбрајт, дипломатска представа за међународну јавност звана „преговори у Рамбујеу“, у којима се две стране ни једном нису среле, а која се очекивано, завршила нашим одбијањем „споразума из Рамбујеа“, који је подразумевао наше одрицање од Косова и Метохије и НАТО окупацију целе Србије.

НАТО агресија је почела 24. марта 1999. у вечерњим часовима. Сутрадан ујутру, на колегијуму Савезног министра иностраних послова предложио сам прекид дипломатских односа са 4 водеће земље НАТО: САД, Великом Британијом, Немачком и Француском. Одлуку о томе је после само неколико часова усвојила Савезна Влада. Наш ратни план је наиме, захтевао прекид дипломатских односа са свим учесницима агресије, што је претило да се не оствари, јер је свима било јасно да бисмо прекидом дипломатских односа са 19 земаља знатно отежали свој положај.

Варварско рушилачко бомбардовање, планирано да траје недељу-две, продужило се на 78 дана и врло брзо се са војних циљева проширило и на цивилне. Мала Србија се бранила од највеће војне силе света уз незапамћену мотивисаност, вештину и јунаштво руководства, војске и народа. Мировни споразум, који је постигнут уз велико учешће Русије, није био идеалан, а прихваћен је када је агресору већ понестало крстарећих ракета и „паметних“ бомби, па је почео са „тепих“ бомбардовањем. Ипак, Резолуција 1244 СБ УН остаје као моћан правни основ за отклањање тешких последица агресије.

По окончању агресије, са 4 водеће земље НАТО почели смо процес обнове дипломатских односа отварањем канцеларија за заштиту интереса у амбасадама пријатељских земаља. Београдски суд је донео првостепену пресуду против политичких и војних лидера НАТО и водећих земаља. А онда се десила прва у свету успешна „обојена револуција“, као наставак агресије другим средствима, дипломатски односи су преко ноћи обновљени, а пресуда укинута. Марионетске власти су владале 12 година, али нису успеле да искорене слободарски дух народа и његову одбојност према НАТО.

Данас су све земље Балкана у НАТО, осим Србије и Босне и Херцеговине. Економски и пропагандни, па чак и војно-политички утицај ЕУ и НАТО је огроман, чак и у нашој земљи, која је у обнови свог суверенитета успоставила снажно стратешко патнерство са Русијом и Кином, а и присуствовала је самиту БРИКС у Казању.

Иако је по истом обрасцу, НАТО у Украјини покренуо, засад хибридни, рат против Русије, опасност ширења овог рата на друге делове Евроазије и на Балкан, није мала. Претња „обојеним револуцијама“ покренута је против многих земаља. НАТО свуда потире правне и демократске норме и све више личи на Тројни пакт. Поништавање председничких избора у Румунији би, сматрам, требало да постане прекретница, после које НАТО, савремени Тројни пакт, као и олигархију која њиме управља, треба прогласити егзистенцијалном претњом за човечанство.

[МГИМО]