Од периода пада Берлинског зида, распуштања Варшавског пакта и распада Совјетског Савеза, НАТО није био суочен са озбиљнијим изазовом од садашњег станара Беле куће, Доналда Трампа.
Нервоза НАТО структура, и главних НАТО-вазала/паразита после недавног „успешног” НАТО самита, а поготово после Трамповог неугодног евоцирања „агресивног” Монтенегра о томе најбоље говори.
Тако је, пошто је у интервјуу за америчку ТВ мрежу Фокс одмах после успешног самита са Владимиром Путином, Трамп изразио нелагодност над чињеницом да би нека далека мала земља-чланица НАТО, попут Монтенегра, могла да неком својом агресивном акцијом увуче Америку у Трећи светски рат, „неименовани високи званичник” Алијансе осетио је потребу да „подсети” америчког председника да је „клаузула колективне одбране НАТО, члан 5 (Повеље)” по којој је напад на једну земљу-чланицу напад на све, „безусловна и као од армираног бетона”.
И Ангела Меркел је пожурила да подсети америчког председника да се „колективна одбрана, један од стубова НАТО-а, односи… на све државе чланице Алијансе, без обзира на њихову величину”.
Чак се јавио и монтенегрински министар спољних послова, преко – а преко кога ће другог – Си-ен-ен-а, и не само поновио мантру о безусловној обавезности члана 5 за све земље-чланице, већ успут одапео и ситну отровну стрелицу у Трамповом правцу, теоретишући, језиком америчке Дубоке државе, да је могуће да је Трампова изјава „управо оно што је Русија жељела да чује”.
Познато је да Трамп дуго памти увреде, па чак и ситне пакости попут оваквих, тако да, ако се буде изборио за довољно простора за деловање, није искључено да ће једног дана наћи начина да се адекватно реваншира Дармановићу и његовом микро-доприносу макартистичкој кампањи којој је Трамп изложен откако је решио да поправи америчке односе са другом главном светском нуклеарном силом, Русијом.
Е, сад, неки ће се запитати – какав је то Трамп противник НАТО-а, када се хвали тиме што је натерао остале земље-чланице да повећају своје војне издатке за читавих 33 милијарде америчких долара, и да је добио њихова чврста обећања да ће исти достићи ниво од 2% од њихових БДП-а, па чак им наводно и запретио иза затворених врата, да тај ниво морају да достигну не до 2024, како је договорено још 2014, већ до идућег јануара!
И не само то, већ да ће своје војне издатке на крају морати да дигну на ниво од чак 4% БДП-а!
Одговор би могао да гласи отприлике овако: ако је јасно свима, па онда сигурно и Трампу, да ће НАТО-чланице једва успети да достигну и ниво од 2%, и то до 2024, а не јануара 2019. (Немачка је 2017. издвојила тек 1,13%) – онда захтев за издвајање од 4% пре представља свесно постављен немогући задатак него озбиљан предлог.
А ево и још једног одговора, у облику питања: зашто би се Трамп толико трудио, упркос хистерији вашингтонске „мочваре” и невероватном медијском линчу којем је изложен, да поправи односе са Русијом и смањи тензије које су, по његовој сопственој процени попримиле историјске размере – ако нема озбиљну намеру да де-ескалира војне тензије у Европи?
Зашто би, као за инат целој Дубокој држави, неки од чијих припадника чак позивају и на војни пуч против њега, управо јавно позвао Путина да дође у Вашингтон на јесен, ако се само „шали”?
Опет, неки ће рећи да све то нема никаквог смисла јер, није ли, непосредно пред недавни НАТО самит у Бриселу, Трамп јавно оптужио Немачку да је „заробљеник Русије” због њене зависности од руског гаса и Северног тока? Међутим, ако се пажљиво послуша шта Трамп говори, јасно је да он једноставно покушава да реторички скрене пажњу на апсурдну чињеницу да САД дебело плаћају за одбрану Европе, па тако и Немачке, од „руске опасности”, док, у исто време, Немци купују гас од тих истих „опасних” Руса, па чак граде још један гасовод који би их са „агресором” у још већем капацитету повезао.
Ако већ желе заштиту америчке војне силе, по бизнис логици с којом је Трамп врло добро упознат, онда би било сасвим логично да Немачка купује не руски, него амерички гас. И то није никаква „уцена”, како су неки склони да то тумаче, већ пре политика чистих рачуна. Није, уосталом, Трамп тај који моли Немачку да остане у НАТО-у, већ обрнуто. Осим тога, Немачка увек може да изађе из НАТО-а ако то жели, уз годину дана отказног рока, и онда Америка, устима Трампа, не би имала с чиме да је „уцењује”.
Друга је ствар што немачки „атлантистички” естаблишмент не жели да „чита између редова” Трампових јавних, наизглед контрадикторних порука. А зашто и би, кад им је баш добро овако? Јер, уз америчку заштиту, немачки политички естаблишмент већ више од четврт века јефтино спроводи скоро све своје стратешке великонемачке циљеве, обнавља и рехабилитује савезништва из Другог светског рата, полако преузима доминацију над ЕУ и Балканом – а уз све то може још и да „сигнализира врлину” глумећи „хуманост”, па чак и ”пацифизам” кад и где затреба. И сад ће тамо неки Трамп то све да поквари, и натера Немце да коначно или отворе карте – или смање амбиције. Мало морген…
Но, на њихово згражавање, нешто слично мисли и Трамп, који и сам има немачко порекло. С тим што Трамп зна да држи јаче карте, и да је у позицији да буде победник шта год се десило: или ће Немци завући руке дубље у џеп и повећати издатке за америчку заштиту, или ће Трамп добити повод да се или повуче из НАТО-а, или да смањи америчке обавезе према Алијанси (према Ројтерсу, Трамп је током недавног НАТО самита иза затворених врата запретио савезницима да ће Америка „кренути својим путем” ако под хитно не повећају војне издатке).
Наравно, под условом да Трамп све ово политички преживи. Али, то је посебна тема.
У сваком случају, може се рећи да је НАТО уздрман. И то не само због Трампа.
На пример, нова италијанска влада такође има неке занимљиве идеје, од којих традиционални НАТО-вци добијају оспице. Рецимо, министар унутрашњих послова и лидер Лиге за север, Матео Салвини, изјавио је у јуну да ће тражити од НАТО да заштити Италију, али од „терористичких инфилтрација”, и да је Италија „нападнута са југа, а не са истока”, што је јасан удар на целу НАТО концепцију засновану на одбрани од „опасности са Истока“, тј. Русије.
Уз то, Салвини је недавно затражио укидање санкција ЕУ према Русији, чак под претњом вета, плус подржао успешни референдум о независности Крима и назвао мајдански преврат из фебруара 2014. „псеудо-револуцијом коју су финансирале стране силе”. Са своје стране, Трамп је не једном јавно похвалио нову италијанску владу, и позвао италијанског премијера Контеа да посети Белу кућу. Баш као што је својевремено позвао и Виктора Орбана.
Да ли све ово значи да је опасност од НАТО што се тиче Србије и Српске прошла? Свакако да не.
Исте интервенционистичке, хладноратовске структуре и даље управљају самом Алијансом, и оне ће све учинити да се ништа суштински не промени, по цену, ако треба, и изазивања нуклеарног рата са Русијом. Те исте структуре су и те како способне и да произведу озбиљну кризу, коју би онда „успешно решавале” и поново учиниле себе „незамењивим”.
Оне и даље чврсто заговарају и промовишу статус кво и процесе започете још почетком 1990-их, од којих је главни дефинитивна ликвидација српског државотворног фактора преко монтенегризације Црне Горе, централизације БиХ, легализације отцепљења Косова и Метохије, дестабилизације Рашке области и Војводине, насилног гурања Македоније у НАТО и њене даље албанизације.
Уз то, Трамп још увек није изашао на крај ни са сопственом мочваром, а камоли бриселском, тако да је ту борба далеко од краја. Но, у исто време, очигледно је да се Трампу жури да спусти тензије са Русијом, и ако у томе чак и делимично успе – можда чак и ове јесени, то би већ само по себи променило атмосферу у читавој Европи, и умањило ефектност архаичне ратоборне реторике којом загрижени атлантисти плаше пучанство.
А идуће године нас очекују и избори за Европски парламент, који врло лако могу да донесу нови велики успех новим европским националистичким снагама, које су много ближе по (анти-глобалистичким, анти-исламистичким, анти-имиграционим, традиционалистичким) схватањима Трампу и Путину него Таску, Јункеру, Меркеловој и Сорошу.
Тада би НАТО био још више уздрман изнутра, ако не у правцу укидања а онда бар преиспитивања сопствене мисије у правцу који заговара Салвини.
Такав развој догађаја би, наравно, одговарао српским интересима. Стога је, да поновимо поруку из неких претходних колумни, важно јасно, гласно и проактивно заступати своје ставове, не попустити ни у једном виталном националном интересу, не предати ама баш ни једну позицију – ни Републику Српску, ни Косово и Метохију, нити се одрећи српске Црне Горе – и активно, као што смо увек радили кад смо били своји, стати на праву страну историје, и, уз очување и продубљивање веза са Русијом, повезати се са сродним политичким снагама и у САД и у Европи. А, с обзиром да је алтернатива мрак – избор и није толико тежак.
Александар Павић
Извор: sveosrpskoj.com
