Прошао је још један рођендан. Није било насмејаног лица да одува свећице, није било добре журке, поклона, лепих жеља. Његов брат Аца, далеко одавде, пустио је јуначку сузу или две, мислећи на онога којег је вечито штитио, усмеравао и пазио. На своју братску половину. Слављеник, сад већ одавно, физички није ту – духом никада није ни одлазио, а ни неће. На крају крајева, не постоји довољно оштар нож за јуначко срце – ковчег у којем је уз сузе буквално целе Детелинаре испраћен Стефан Стевановић ономад, носи само тело. Оно далеко вредније и даље лебди међу свима нама. Иако по годинама ученик, Стефан је ваљда свима нама био учитељ. Све оно што од младог човека не очекујеш, а отишао је као млад, али још више као ЧОВЕK, он је пружао – да, учио је људе јунаштву, али и чојству. Штитио оне вредности које су заборављене, био уз оне који су сами, пазио на оне који су слаби и није показивао страх према онима који су јаки, а бахати.
Рђавог човека забораве и за живота – витеза од Детелинаре, коме је кукавица у секунди пресудио на једини начин на који је тако мали могао, памте и у смрти. И овај рођендан, поред његове хумке прошли су многи којима је оставио неизбрисив траг у животу. Многи којима се још док је ходао овом земљом уселио и трајно настанио у срцима.
И, заиста тешко да у овом радничком насељу прође дан, а да га неко не спомене или се не сети – не само родбина, не само мајка Гоца или брат Аца. Kомшије, пријатељи, конобари, цурице које су кришом маштале о њему, другари, родитељи другара.
И чини се, ваљда, да баш као што је, иако понављамо дете, очински бринуо о свакоме и сада са тог мурала, насмејан гледа, пази и брине о свакоме – као да сваком пролазнику спушта ту снажну руку на раме, даје снагу, гура напред.
Није нека утеха породици, али деценијама касније, када ни нас не буде, неки нови клинци, причаће о Стефану који је некада усправно живео и кукавички убијен. Причаће и стојаће мирно док причају, из поштовања. Јер, легенде су ту да трају, а он је то већ за живота био.