Стара Градишка је био логор смрти у Независној Држави Хрватској. Ту су довођени мушкарци, жене и деца… нема бирања. Сви су били исти пред ножем усташким: и Србин и Јевреј и Ром… крв је крв, а звери се њоме поје.

О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Kула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце, а за католички Божић 1942. поклано је око 600 жена…

Према извршеним процеднама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. Сви женски стражари логора су биле жене мушких чувара и биле су познате по својој окрутности.

Почетком јануара 1942. године стигао је у Стару Градишку први транспорт од 500 жена и деце, сељанки и грађанки, од Сарајева и Зенице смештени су у три собе, где су се одмах и три жене породиле. Већ наредне вечери усташе су их у великом затвореном аутобусу „Црној марици” почели одводити, посебно жене а посебно децу, у шуму између Старе Градишке и Окучана и тамо их убијали. “Призор је био ужасан: мајке су растављали од деце, деца су плакала, а мајке су ужасно врискале. За неколико дана ликвидирана је цела ова партија жена и деце“.

О крволочном, разбојничком и бестијалном поступању усташких власти према српској деци у логору у Старој Градишки има доста података.

После познате усташке офанзиве на планини Kозари 1942. године у Стару Градишку је доведен огроман број жена и деце. По причању очевидаца неколико дана свакодневно је довођено по неколико хиљада српског живља. По наредби Анте Врбана, члан комисије за пријем и транспорт затвореника у логору у Старој Градишки, а који је раније у Оштаријама суделовао у ликвидирању 600 људи, деца су одузета од мајки под изговором да се сместе у домове, док су у ствари постепено сва ликвидирана.

Приликом одузимања деце од мајки „деца су се грчевито држала и стискала уз своје матере и било је ужасно гледати у каквом су страху биле мајке за своју децу“.

Том приликом само око 2000 одојчади насилно је отргнуто из наручја својих мајки и остављено да целу ноћ проведе на ливади. Затвореницама је наређено да неке од њих купају децу, а друге да рибају под собе где ће деца бити смештена. После тога окупана и гола деца су однета у собу и сатвљена на мокром поду. То су била углавном деца стара између шет месеци и две године.

– Деца су наравно оболела јер су на ливади назебла, а уз то нису добила ништа за јело. Тада је Врбан наредио да се сва деца однесу у једну собу, величине једне сељачке собе у зграду до куле где су има мајке биле затворене. Мајке су слушале врисак своје деце. Ми смо морали да преносимо децу у ту собу. У собу је нагомилано деце до метар и по висине и ми смо морали да по тој деци газимо. Једном детету се помолила рука и нога кроз отвор, и ја сам рекла Врбану да не могу ући унутра , а он ми је на то одговорио: „Па шта гурни га није га твоја мајка родила“ Kада ја то ницам хтела учинити , он је гурнуо и детиња се нога сасвим размрскала. Затим је Врбан зграби дете за здраву ногу и лупио га о зид, а дете се није ни помакло, остало је на месту мртво. Од поднева до мркле ноћи ми смо доносили децу у собу, газили по њима , често пута по мртвим. На крају је Врбан пустио циклон и завршио своје крваво дело – једно је од сведочења.

Kо је био МИле Будак?

Миле Будак је био усташа познат по томе што је био главни усташки идеолог и један од оснивача усташког питања. Аутор је усташког плана за решавање српског питања у Хрватској — једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити).

Приликом обиласка по злу и крволочности познатог затвора у Старој Градишки, у којем су били затворени Срби, Будак је неке од затвореника питао како им је у затвору. На одговор ових да им је тешко и да их туку он је великодушно рекао: „Ми не тучемо ми само убијамо“.

Будакову идеологију, а приписује му се и оживљавање крилатице „Србе на врбе“. После Другог светског рата проглашен је кривим за колаборацију и ратне злочине, осуђен на смрт и погубљен.

Логор Стара Градишка је 1945. године ослободила Југословенска армија.

Најтужнију опис страдања Срба у усташким логорима написао је Невен Милаковић Ликота у песми “Анђео” или “Не брини мамице мила, ништа ме не боли”

Био сам тамо и све сам видио ђецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради, нит ‘ сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с’ осмјехом пакленим недужну ђечицу пјевајућ’ клао
и нијеми вапај што к’ небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога ђецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

Тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме ђецо, у тој безданки, прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе, спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не виђех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака,ни очију страшних,ни крика што душу леде,
није знао за патњу,ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

А око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни ђечак Свети.

И ништа више ђецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете ђетиње ријечи:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

ПОВЕЗАНЕ ОБЈАВЕВИШЕ ОД АУТОРА