Једини Срби у јужном делу Косовске Митровице су свештеник Ненад Стојановић и његова породица. Они најрадоснији хришћански празник дочекују у миру, у разрушеном храму, без људи
Око порте је бодљикава жица, као и високи бетонски зид. У дворишту манастира су осматрачнице из касарне тзв. Косовских безбедносних снага. Са друге стране нема ограде и може да уђе ко хоће иако је светиња у питању. Манастир Светог Саве у јужној Митровици представља монументалну грађевину и једну од најлепших цркава на Косову и Метохији. Као и остале цркве и манастири, и ова је током мартовског погрома 2004. оскрнављена и то пред очима војника Кфора. Тада је страдао и парохијски дом одакле су, међу последњим Србима, јужни део Косовске Митровице напустили и свештеници.
Нема неких проблема за празнике, бар досад их није било. На Бадњи дан, као и свуда, палимо бадњак, ту обично буде неколико људи, двоје-троје, највише петоро. На литургији за Божић буде и до 20 Срба. Недостаје нам народ. Црква без људи не постоји. Народ је оно што чини цркву, каже отац Ненад
Уочи Божића лета Господњег 2018, у Јужној Митровици је само отац Ненад Стојановић, са супругом Татјаном и њихова четири сина. Ненадови синови Димитрије (9), Филип (7), Марко (5) и Лазар (2,5) овде ограђени проводе детињство, у просторијама парохијског дома. На улицу ретко да излазе, углавном аутом. Старији синови му иду у школу у северној Митровици, а он предаје веронауку у тамошњој средњој техничкој школи.
По бадњак у северну Митровицу
Међутим, отац Ненад најрадоснији хришћански празник дочекује у миру и без имало једа. Само му, каже, недостају људи.
– Нема неких проблема за празнике, бар их досад није било. На Бадњи дан, као и свуда, палимо бадњак, ту обично буде неколико људи, двоје-троје, највише петоро. На литургији за Божић буде и до 20 Срба. Дођу таксијем или заједничким превозом, причесте се пошто је крај поста. Онда се враћају кућама на свечани ручак или одлазе код пријатеља и родбине да буду положајници. Иначе, овако све је у реду – каже отац Ненад за “Експрес” и додаје да разуме наш народ који се опредељује да уместо у некада главну српску цркву у Митровици оде у ону у северном делу, јер им је она ближа.
– Људи не долазе из разних разлога, плаше се, није им пријатно или не могу да обезбеде превоз. У северном делу живе Срби и тамо има парохијска црква Светог Димитрија и свештеници држе службе. Тамо је мало лакше да се оде. Овде смо само ја и моја породица. Нема никог другог. Недостаје нам народ. Црква без људи не постоји. Народ је оно што чини цркву – додаје.
И његова породица ће на сличан начин прославити рођење Христово као и остали. По бадњак ће отићи у северни део, јер у јужном не смеју да секу шуму. Како каже, упркос свим искушењима, не планира да оде одатле.
– Ја сам ту по благослову владике Теодосија и ту сам да служим Богу. Дешава се да недељом некада литургију држимо сами… Ја држим службу, деца ми помажу, супруга је за певницом – каже отац Ненад.
Иначе, ова црква је за последњих 13 година само делимично обновљена. Од иконостаса је остао само мали, нагорели део, а унтрашњост цркве је неокречена, без фресака и са порушеним кровом. Пре тога, ова богомоља стара више од 120 година имала је импозантну унутрашњост. Иконостас – на коме су централни део заузимале црквене двери са позлатом. Све иконе на њему биле су изузетне лепоте и вредности, а посебно су се истицале Богородица са малим Христом, Исус Христос, Јован Крститељ, Свети архангел Михаил и Свети Сава. На врху иконостаса доминирао је велики крст са Христовим распећем.
Нушић одредио место цркви
Изграђена је на месту које је тадашњи конзул у Косовској Митровици Бранислав Нушић означио, а српски род подигао је храм у славу првог просветитеља и архиепископа. Од самог почетка изградња цркве текла је споро и са честим прекидима, највише због беспарице, али и због незадовољства локалног албанског становништва, праћено убиствима, пљачкама и насиљем над Србима у Митровици и околини. Захваљујући помоћи Краљевине Србије и добротвора, стављена је под кров 1909. године. По пројекту угледног професора Београдског универзитета, архитекте Андре Стевановића, изграђена је у српско-византијском стилу са уписаним крстом 15 x 23 метра, висине преко 25 метара, са каменим зидовима дебљине 90 цм, којим је и под био поплочан. Освећена је 17. јула 1921. године, а чин освећења обавио је епископ рашко-призренски Михаило.
Аутор: Наташа Анђелковић
Извор: ekspres.net
