Као народ, бескрајно смо склони теоријама завере, непотребним вишесатним анализама и лутању кроз лавиринте сувишних детаља. Ништа од тих механизама није потребно у тумачењу готово незапамћеног антагонизма која такозвана „друга Србија“ има ка, како кажу, Вучићевом скупштинском сендвичару Маријану Ристичевићу.
Корен ове отворене мржње ваља тражити, а потом и пронаћи у три неопростива греха Ристичевића: пре свега, сељак је, што је довољно да га Балашевић крсти као „смрад са фарме“, а „утицајни Твитераши“ из круга двојке ословљавају са „говедо“ ; потом, Србин је и домаћин и коначно није нарочито склон компромисима – док их други носиоци власти титрају, тражећи еуфемизме и нудећи топле загрљаје уместо хладних речи ради некаквих виших интереса, он ствари и појаве назива правим именом.
Зато не може и не сме да чуди моменат где лавина увреда и бујица погрдних израза иначе надасве културне и широкумне елите крене када Маријан узме реч: како и не би, када ка говорници иде са грудима пуним српског интереса, уместо, како би, јасно је, требало, задњицом пуном бриселских инструкција.
Ристичевић је, баш такав какав јесте, симбол њихове немоћи: зар је могуће да пред телевизијским камерама, у дому у коме су, истина, полемику навикли да уместо аргументима воде Молотовљевим коктелима, неко са трактора сиђе на говорницу и каже оно што је незамисливо? Зар је могуће да тамо где се напредњаци неретко повлаче пред њима или их, као размажену децу, купују „слаткишима“, чињећи их још обеснијим, каже баш оно што мисли сељак на њиви, трговац у периферијској кафани, занатлија по завршеној смени, бака док мерка сир на пијаци или радник у јутарњем аутобусу? Зар је могуће да неко каже баш то што мисли оно што они највише мрзе: Србија, таква, веле, крезуба и ретроградна, наспрам њих, аријевски доминантних и за салонске станове предодређених?
Интересантно је, међутим, да Ристичевића нико није бранио, макар не гласно и макар не јавно, што додуше, ни не чуди пуно: јер он, упркос одлуци да буде део владајуће коалиције, није део система, макар не оног истински корумпираног. За разлику од многих, не крије се иза Вучића и не заклања свој нерад иза његово рада, нити свој кукавичлук иза туђе храбрости. А, није да није било прилика и потребе за брањењем, било када је Чанак све хистерично машући штапом износио претње које би његова кумовско-буразерска линија из Ветерничког клана лагано реализовала, до момената када су га звали да „изађе испред како би завршили њиме“. Међутим, управо у томе лежи драгоценост овакве појаве – он је аномалија, реплика вишка која квари утврђен сценарио који, веле текстописци од преко, нема хепи енд.
Он се, као такав, од претњи, не крије иза блиндираних врата, већ је на дохват руке у српској домаћинској кући у родноме селу. У интервјуу који је недавно дао потписнику ових редова, између осталог је закључио: „Није проблем што они хоће да руше власт, него што хоће да руше државу“. Аналогно са тим, у слободној парафрази, „Није проблем што они хоће да заврше са Ристичевићем, проблем је што хоће да заврше са Србијом“. А, не могу, док је оваквих аномалија. И зато их боли оно мало душе што није орочено у Скотовој амбасади. Боли и нас због њиховог бола, али негде другде – где? Остаћемо пристојни, нека закључе сами где се тај бол јавља.
Томо Ловрековић
