Два најважнија глобална питања наредних деценија јесу повратак ривалства између великих сила и интензивирање климатских промена. Посред пресека ових тенденција стоји Арктик, област чиjа све већа важност преобликује како светску геоекономију тако и геополитику.
Јавно, Трампова администрација посвећује већу пажњу Арктику – што указује да се Сједињене Државе престројавају за ново доба. Нажалост, док Вашингтон говори језиком ривалства између великих сила, његови потези тек треба да се усагласе са оним што говори.
Од јануара, Морнарица и Обалска стража су објавиле одвојене стратегије о Арктику. Секретар Морнарице Ричард Спенсер позвао је на нове операције заштите слободне пловидбе и повећано поморско присуству у региону. На мајском састанку Арктичког савета, који обухвата осам држава које излазе на овај океан, државни секретар Мајк Помпео је упозорио да „предаторске силе“ задиру у регион. Указујући на кинеске акције на западном Пацифику, он је упитао, „Да ли желимо да се Арктички океан претвори у ново Јужно кинеско море?“. Прошлог месеца, Пентагон је објавио Арктичку стратегију за читаво министарство, измењену тако да одражава промене у светским приликама од 2016. године када је издата претходна.
ПРЕДМЕТ СПОРЕЊА
Није мистерија зашто Арктик привлачи толико пажње. Промена климе преобликује регион, и стога се отварају нови поморски правци и олакшава експлоатација подморских ресурса. Северна поморска рута, која се протеже дуж северне руске обале, скраћује време пловидбе између источноазијских и европских лука у поређењу са постојећим правцима кроз Малајски мореуз. И, по неким проценама, Арктик садржи 30 одсто светских резерви природног гаса и стратешки важне ретке елементе у вредности од хиљаду милијарди долара.
У исто време, Арктик постаје подручје спорења. Русија оснажује своје капацитете за пројектовање моћи и истиче контролу над кључним поморским правцима. Кина, самопрокламована „блискоарктичка“ (near-Arctic) сила, почиње да развија војно присуство и да повезује своје тамошње активности са глобалном иницијативом Појас и пут. Како се размимоилажење између светских сила појачавају широм света, она ће се све више преливати и на подручје Арктика.
Амерички стратези почињу да схватају да би, у случају сукоба, руске (а на крају крајева и кинеске) снаге могле да угрозе крајње северне америчке територије на Арктику. Они такође могу да искористе арктичке капацитете да се мешају у распоређивање америчких снага у Европи и у азијско-пацифичком региону. Питања суверенитета и слободе пловидбе на Арктику постају све хитнија како се повећава поморски саобраћај и расту економски улози. Некада опскурни поморски путеви као Берингов мореуз могу да постану критична уска грла – Персијски заливи будућности. Све ово, придодаће се реметилачким последицама које ће климатске промене имати на арктичко становништво, животну средину и биљни и животињски свет.
Одговор који је предложио Пентагон је релативно недвосмислен и одмерен. Кључни стратешки документи и говори наглашавају да ће Морнарица, Марински корпус и Обалска стража изводити више вежби у региону. Сједињене Државе можда ће предузимати операције за заштиту слободне пловидбе како би искушали Русију и друге државе које истичу сувереност над оним што САД сматрају међународним водама; Марински корпус ће припремити две експедиционе бригаде ради дејствовања у арктичким условима.
Биће појачана кооперација са савезницима како би се обезбедили кључни пролази, као што је такозвани Гренланд–Исланд–Уједињено Краљевство јаз(Greenland-Iceland-U.K. Gap), и да би се супротставили изазовима америчких супарника. Посебно је значајно што пентагонска Арктичка стратегија снажно инсистира на афирмацији међународног поретка заснованог на правилима – упркос презиру Беле куће према овом термину – и препознаје да је заговарање заједничких правила кључна да би се избегла јагма нултог збира која би одговарала жешћим делатницима. Ово су важни кораци у усредсређивању америчке пажње на Арктик и одбрану тамошњих америчких интереса. Ипак, остаје неколико крупних изазова.
ТРИ КРУПНА ИЗАЗОВА
Први је зјапећа провалија између циљева и ресурса. Русија има 14 ледоломаца, изградила је шест арктичких база од 2013. године, и враћа у употребу старе ваздухопловне базе и инфраструктуру. Кинески арктички капацитети су много мањи али расту. Америци, нажалост, су у озбиљном заостатку.
Обалска стража има једног тешког и једног средњег ледоломца, иако су ови бродови незаменљиви за деловање у арктичком подручју. Конгрес је недавно определио 655 милиона долара за три нова планирана ледоломца, и Влада је склопила уговор за свој први тешки ледоломац изграђен током више деценија. Све је ово добро, али није задовољавајуће: уз недостатак ледоломаца, недостатак одговарајуће инфраструктуре и објеката северно од Северног поларника, и друге мањкавости, Сједињене Државе су у заостатку који захтева време – и новац – да би се превазишао.
Друго, постоји неизбежна напетост у америчкој стратегији, зато што се Вашингтон суочава са проблематичним понашањем како ривала тако и савезника. Да, Русија јача мишиће истицањем своје јурисдикције над Северном поморском рутом. Али Канада такође тврди да је Северозападни пролаз део њених територијалних вода, супротно америчком виђењу међународног права. Можда је ово могуће превазићи, као што су САД изводиле операције [демонстрације] слободе пловидбе које су оспоравале потраживања више земља – не само Кине – у Јужном кинеском мору. Ипак, то ствара извесну нелагоду када САД најављују потребу за снажнијом сарадњом са савезницима док у исто време јавно разматрају операције слободе пловидбе које би сигурно озлоједиле Канађане. Овде се сучељавају потреба за равноправнм третманом и императив вођења коалиције.
На крају, постоји очигледно размимоилажење између стратегије која је делимично нужно због последица климатских промена и позиције администрације која одбија да прихвати како су климатске промене које је изазвао човек проблем. Амерички арктички савезници посматрају регион не само као подручје ривалства, већ и као манифестацију хаоса које климатске промене могу да изазову у свету. Али званични Вашингтон – извршна власт, барем – је одабрао да се највећим делом искључи из мултилатералних напора који би требало да се позабаве овим проблемом.
Са ове тачке гледишта потенцијално нарушавање животне средине је довољно забрињавајуће. Стратешке последице су подједнако проблематичне. Позиција администрације даје Кини, највећем светском емитеру гасова еквивалентних угљен-диоксиду прилику да се позиционира као одговорна сила у вези са климатским променама, и да подстакне сумње у међународној заједници о томе колико је Вашингтон заиста посвећен одржању здраве, узајамно прихватљиве животне средине на Арктику и другде. Трамп је једном заступао став како су климатске промене кинеска превара смишљена да учине Сједињене Државе мање компетититивним. У стварности, занемаривање климатских промена ће на крају довести Америку у стратешки неповољан положај.
Хал Брендс – колумниста Блумберга, професор на катедри Хенри Кисинџер у школи за Напредне међународне студије на Џонс Хопкинс универзитету. Своју најновију књигу The Lessons of Tragedy: Statecraft and World Order написао је у коауторству са Чарлсом Еделом.
Превео Милош Милојевић
