Слушам сада приче како је фудбал само фудбал, да фудбал не треба мешати са политиком, да је то само спорт итд… А на стадионима навијачи са државним заставама, лица им намазана државним бојама као да су командоси, свирају се химне, хрватска председница у свечаној ложи и у националном дресу игра победнички, секси, трбушни плес.
Морам да признам, то ми је и најупечатљивији и наслађи тренутак овог Мундијала, једни навијачи у трансу, други у очају, спот хрватске репрезентације сниман је поред јединица хрватске копнене војске, сниман је и у ваздухопловној јединици у Задру на аеродрому, а у позадини авион „пилатус“ и хеликоптер „кајова“, сниман је поред једне ракетне топовњаче у ратној луци, сниман је и у јединици хрватске војске у Авганистану.
Комплетне оружане снаге Хрватске, цела Хрватска стала је иза своје фудбалске репрезентације. И то није политика?! Или оне изјаве двојице тупана из хрватске репрезентације који се удварају Кијеву. И то није политика?! Или она двојица Албано-Швајцараца, плус њихов колега „ориђинале“ Швајцарац. И то није, јел‘те, политика?! Истовремено, НАТО даје саопштење да су на Мундијалу у Русији остале четири репрезентације из четири државе НАТО-а. Што је овај пут, када је реч о саопштењу НАТО-а, заиста и истина.
Полуфинале и финале држава чланица НАТО-а игра се у Русији, а руска државна застава је на централном месту међу заставама држава чланица НАТО-а које ће играти полуфинале и финале. Друг Коба би био задовољан да све то и види. И све то није политика?!
Но добро, практично „нокаутирани“ су сви селектори чије репрезентације нису ушле у „нокаут“ фазу на Светском фудбалском првенству у Русији. Или су смењени, или су дали оставке или су их најавили. Осим, наравно, нашег. Наиме, ми смо тамо постигли успех, пошто нисмо ни дошли до фазе где би неко могао да нас „нокаутира“. Пошто смо нокаутирани већ у првој фази. Заправо, све играче и селектора требало би додатно наградити због мудре тактике и игре помоћу које је избегнут „нокаут“. Из чега смо изашли јачи, јер што нас не убије, то нас, јелте, ојача. За отприлике неколико милиончића еврића, што би рекли злобници. Но, то је само ситна рачуница помешана с крупним фудбалским кукавичлуком, хијероглифи рукописа наше фудбалске импотенције.
Дакле, у овој земљи сви могу да буду критиковани, од председника државе па наниже, само су фудбалске вође неприкосновене. И њихова новчана примања. Као грађанин енергично сам против тога да се и динар од наших пореза даје за фудбал. Зарадите, господо, успесима, па онда себи делите паре. Може и унапред. Али не од моје лове.
Јер утакмице наше репрезентације биле су прави фестивал фудбалских чекова без покрића, ревија лажних и самозваних звезда на сумануте кредите спортске штампе и публике, фоклорни коктел јалових. Једна победа и два пораза, два дата и четири примљена гола. Селектору се, наравно, не може оспорити право на избор играча, чак и оних који нису стандардни у својим клубовима, али спортска јавност не би смела да суспендује своју критичност у име неког мира у кући.
Посебно после овог фараонског промашаја у Русији, када је код нас уочи одласка на првенство било пуно фудбалских елабората, пуно брбљања, промашаја маскираних патриотизмом, тако да сам се понекад запитао је ли реч о привредној реформи, стабилизацији динара, мобилизацији народа и армије за одбрану Косова или о предстојећем натеривању лопте.
Сада после свега морам да слушам још и разне мудролије и натрула социологизирања о фудбалу, покушаје да се пласман фудбалске репрезентације интегрише у друштвене трендове у Србији, па бројање претрчане километраже која се, наравно, одувек у култури лених третирала као посебна квалитета. Треба поштено рећи, наши су играчи само клупске звезде иза којих и нема довољно драматичних и великих међународних утакмица на којима би они стекли самопоуздање и агресивност. Друго полувреме против Костарике, 70 минута против Швајцварске и 80 минута против Бразила, то је понашање типичних провинцијских звезда с извешеном белом заставом, без икакве жеље да се нешто направи. Немоћ целог тима, пробушен балон. Међу њима нема играча одлуке, јер нема самопоуздања, воље и великих мотива.
Фудбалској репрезентацији Србије је пред одлазак на првенство у Русију у задњи час промењен селектор, а његов заменик-помоћник је без имало стида пристао да буде нови калиф уместо смењеног калифа. Док су играчи, наравно, остали аматери у менталном смислу. Изникла из једне покондирене друштвено-спортске фразеологије, унапред алибирана политичким квалификацијама српства и православља — можда не знамо да дајемо голове али се добро крстимо — наша репрезентација скрива испод те непотребне политичке декорације спортску празнину и фудбалску инсуфицијенцију.
Не, дакле, хомо луденс, не луцидни играч, већ квазидржавни манекен у функцији наше мегаломаније.
Фудбалери и фудбалски функционери у српском фудбалу. Изаберите неколико класичних фраза из наших свакодневних бирократских ритуала, узмите две, три сироте фудбалске фразе наших играча и фудбалских функционера и видећете да је реч о идентичном моделу. Тип дриблинга уназад, према простору који противника у том тренутку и не интерсује, одбијање лопте из свог шеснаестерца насумице, голман испуцава лопту до центра, па ко ухвати, ухвати…
Депримирајућа фудбалска екскурзија у Русији. Знам, неко ће рећи да је онај Немац, судија, свирао пенал над Митровићем све би било другачије. Прво, ко гарантује да би ми дали гол из тог пенала, и друго, није га свирао. Не можемо се вадити на један недосуђени пенал и три додељена нам жута картона. Нисмо имали среће? Срећа прати храбре и способне…
Мирослав Лазански
Извор: sputniknews.com
