Пише: Недјељко ЗЕЈАК
НОВО БРДО, 9. СЕПTЕМБРА – Неће српство нестати, трајаће још дуго, јер се полако буди свијест и одговорност садашњих генерација и схватање да ништа у животу није лако, па ни опстајање на имањима која су наслијеђена, поручују Срби из села Зебинце, засеока Манута, у општини Ново Брдо.
Ослоњени на сам небески свод, живе на надморској висини од око 1.000 метара, сa погледом који сеже до Новобрдске тврђаве, карауле из времена Душановог царства, осматрачнице према Гњилану.
Ови горштаци, који су одлучни да преживе самовање и заборав, али свјесни од Бога дате улоге да жртвом сачувају српство, једино траже да одговорни за вођење политике у име преосталих Срба прекину са заобилажењем Мануте, да их сврстају у живе Србе и групу домаћина који су албанским бизнисменима јасно рекли – „Моје није на продају!“.
„Живи смо и трајаћемо још дуго, дуго. Није Србин скован од пепела. Ми смо посебна фела људи која је кроз векове учила како да преживи и како да детету остави оно што смо муком бранили и стицали“, каже за Срну старина Србољуб Костић, чија су два сина са породицама, уз Савиће и Јовиће, једини опстали у Манути.
Присјећа се да је до прије двадесетак година само у његовој махали, а било их је укупно пет, живјело више од 50 Костића, у махали Јовићи више од 150, док је Савића, каже, нека глава мање.
Он прича да их је било толико да је свака махала имала по два фудбалска тима дјеце, а данас има осморо Савића, двоје Јовића и четворо Костића.
„Ма није битан број! Битно је колико је њива и пашњака у нашем власништву и чија нога гази ту земљу. Знате, мени је деда причао да су и његови родитељи заједно са децом морали да беже, али су се враћали на своје и ето после толико генерација и ја могу исто да причам својим унуцима“, наводи Костић.
Он каже да не жали толико што је Срба мало остало у Манути, колико жали због тога што у равници у дијелу Зебинца ослоњеном на магистрални пут који Ново Брдо повезује са Гњилане „велики Срби патриоте продају имања“.
„У питању су бивши функционери и њихове породице и родбина. Они продају све, па купе станове по централној Србији, а потом и пет шест ари земље и поднесу захтеве да им држава Србија или косовско Министарство за заједнице и повратак изгради кућу“, тврди Костић.
Синиша Јовић, који са двоје дјеце супругом и непокретном мајком чини посљедње домаћинство на линији раздвајања са Албанцима из сусједних села Бресаљце и Паралово, каже да је таквима изграђено двадесетак кућа у којима још ни димњак није задимио, а Срби који су остали са породицама и нису продали ни метар свог имања не могу да добију било какву помоћ.
И док Јовићи, Костићи и Савићи преживљавају од свог рада, за то вријеме, каже Дејан Костић, „патриоте повратници“ не стају у потрази за напуштеном српском имовином како би додатно уновчили свој боравак на Косову и Метохији.
„Није ми јасно шта раде наше надлежне службе. Да ли виде да ти људи који се баве продајом имања у власништву Срба не угрожавају само опстанак нас преосталих Срба, већ угрожавају и опстанак државе и наше цркве?“, пита се он.
Костић указује да се продајом највише угрожава функционисање народне кухиње „Мајка девет Југовића“, чија се стада од по неколико стотина оваца и крава напасају у региону Зебинца.
Уз угрожавање имовинског опстанка Срба, продајом се угрожава и безбједност преосталих горштака и њихове дјеце јер се управо у рејону превоја Зебинце-Стража тренутно гради неколико десетина велељепних викендица у власништву албанских бизнисмена.
„Плашим се да ћемо се наћи у ситуацији да не смемо дете оставити само у кући и да управо због страха за безбедност деце морамо преиспитати одлуку да нећемо продавати имовину, нити се селити“, истиче Синиша Јовић.
Јовићи и Костићи су изразили захвалност игуману манастира Драганац архимандриту Илариону, који својим дјелима показује како се помаже и брани српство у Косовском Поморављу, посебно у рејону Новог Брда, гдје нема породице којој није удијелио помоћ.