Средином априла 1905. године турске потере су крстариле планином Козјак трагајући за четом српских комита. То је била осмочлана чета наших хероја на чијем челу је био војвода Муса. Сваку ноћ су тражили преноћиште на другом планинском врху. Вешто су измицали Турцима. Али једног дана, турска патрола од 100 војника, окружила их је на козјачком вису Китка. Покушали су да пређу Пчињу али нису успели јер су и тамо били Турци. Одлучили су се за високи каменити врх који је једини остао слободан. То је била стена на врху чуке. Њих осморица су се расподелили на тој стени и цео дан се жестоко бранили. Када су наши јунаци потрошили сву муницију, Муса је почео гласно да пева песме у којима је величао нашу војску а ругао се султану и Турцима који су иза дрвећа, около те стене, били скривени. Његов продоран глас одјекивао је планином.
Бледи и одлучни, потамнели од земље и барута, врло млади, на стени су се, поред главног јунака ове приче, налазили и витезови: Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, ни један од њих није имао више од двадесет година, а Денко Кумановче, као најмлађи, још није напунио ни осамнаест. Остали су само са једном бомбом. По четничком обичају, да најмлађи решава ситуацију, бомбу су дали Денку…
На врху стене, наши хероји ломе сво оружје и разбијају га о камење (једини револвер који је остао скривен или заборављен у појасу је био код Мусе). Брзо су пришли један другом и изљубили се. Примакли су се, и на коленима направили круг, обгрливши се рукама – оформили су коло.
У средини је клечао мали Денко са бомбом. Ударио је снажно по кресиву и зачуо се фијук запаљеног фитиља. Јунаци на стени су се последњи пут кроз осмех погледали и још јаче један уз другог прибили. Страховита експлозија разнела је самртно коло младих хероја…
