Председник Србије Александар Вучић поручио је синоћ да нико никада неће успети да ућутка српски народ и забрани нам да се достојанствено присећамо наших невиних жртава! У свом говору у порти манастира Крушедол на централној државној комеморацији поводом 24. годишњице геноцидне акције ‘Олуја’ Вучић је поручио да су се и Фрањо Туђман и сви његови следбеници преварили када су помислили да ће Срби после овог етничког чишћења нестати као народ у Хрватској.
Вучићев говор преносимо вам у интегралној верзији, уз мања скраћивања:
„Као што знате 4. август је тежак, ужасан дан за сваког Србина на планети. Има међу нама разлика и не мислимо увек исто, али данас су Срби апсолутно уједињени и знају шта им је чинити у будућности. Пре неколико година покренули смо нешто што је променило нашу политику сећања. До тада, стидели смо се својих жртава, о њима смо тихо, шапатом говорили… Када нам убијају и протерују стотине хиљада људи, нисмо смели ништа да кажемо да не бисмо никога наљутили.
Убила нас неслога
И вечерас неки сладострасно и славодобитно славе уз песме уз које пристојни људи не би могли ни да седе. Уз песме које величају усташке поздраве прете да ће нас стићи њихова рука преко Дрине, у Србији. Наш одговор њима и Фрањи Туђману је јасан. Да, отишли су Срби. Је ли Хрватска срећнија, успешнија због тога? Реците нам то ви, који се радујете српским сузама, плачу немоћне деце из тракторских колона. Е па чујте онда да Срби нису нестали! Видите овде поносан народ, видите народ који се крсти у истој цркви у којој се крстио, који воли своју земљу и дичи се тиме. И немојте да мислите да не умемо да одговоримо снажније, али нећемо, јер смо постали паметнији. Научили смо шта смо све грешили. А ја, као што видите, имам на 20 страна написан говор и по први пут говорим из главе, јер сам сит свих лекција које нам држе сви – о томе како не треба да се бавимо овим, како треба да заборавимо крајишку судбину, како не треба да бринемо о српском народу. Погледајте шта нам се дешавало кад нисмо имали слогу између Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Наше је зато да водимо рачуна да нам се то никада више не догоди, да се злокобне историјске чињенице никад више не понове.
Ујединићемо наш народ
Ми смо сами допринели томе да будемо много слабији, баш како су они који су хтели да се радују сузама наше деце управо и желели. Због тога, наша је обавеза да ујединимо народ, да убудуће знамо шта нам је то витални национални интерес, да подижемо наше економије и радимо на јачању свог идентитета, да читамо ћириличне књиге у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Словенији и у читавом региону.
Кажу нам: „Нећемо ћирилицу у Вуковару јер то је место посебног пијетета.“ Знате ли шта се у Глини догодило 1942. године? Најстрашнији злочин који човек може да замисли. Прво су усташе побиле све мушко, а онда у цркви спалиле жене и децу. И то њима није место посебног пијетета?! Нема ниједног јединог знака да се ту некад догодило тако нешто монструозно. Зато ћемо да причамо о сваком месту страдања Срба, поштујући све жртве. Али нећете нас ућуткати, чуће се за све српске страдалнике! Нико не може да нас понижава, знаћемо да сачувамо свој народ и будемо своји на свом.
Дунав и Сава мали за сузе
Сетио сам се тих језивих дана када је највише српских суза проливено. Недовољно су широки и Дунав и Сава да приме све српске сузе од тада. И кад дође 4. август, треба више ми да причамо који нисмо морали да идемо у колонама. Наша је обавеза да говоримо у име оних који су страдали – да то никада не буде заборављено.
Неки тврде да су ослобађали своју земљу, да су ослобађали ону на којој сте вековима живели и обрађивали је, живели и рађали се. Зато и остају урезане у памћењу оне страшне речи из те предуге, тужне колоне: „Где остадоше оне наше кости?“ Знали сте шта остављате – гробове својих отаца, успомене на њих и могућност да им се упале свеће и изговори молитва. Тамо лежи тешка историја, доказ о нараштајима које је неко мрзео. Те куће крајишке није направила обест, већ људи који су тамо живели, који су се бранили јер су то морали, јер су осећали страх после најстрашнијег покоља, који су доживели само неколико деценија раније.
Лако је данас причати о свим грешкама, али оно што морамо да кажемо је да је Србија у свој тој несрећи добила нове Деснице, Матавуље, Тесле… Добро дошли, Крајишници, у своју Србију. Одавде никада нећете морати да идете. Хвала вам што сте марљиви, што сте вредни, што се борите за Србију онако како сте се борили за своје куће. Хвала вам што доприносите томе да будемо богатији.
Чувамо своје благо
Само погледајте како нам изгледа репрезентација у одбојци, па ћете видети да су то наши људи из РСК, из РС, и сви смо увек заједно и не правимо разлику, јер сви играмо за Србију. Не требају нам границе, већ да чувамо српски народ, његово писмо и идентитет, да чувамо Србију и Републику Српску.
Ми ћемо на 25. годишњицу тог погрома одржати највећи скуп до сада. Нама је потребно да људи покажу свој понос и достојанство. Позваћемо на Трг републике наше Крајишнике из целог света да покажемо да никада нећемо заборавити шта се тог дана догодило.
Ми морамо да будемо другачији, да признамо своје грешке, али ми ћемо исто тако морати – јер нико неће имати сузе за српску нејач – да говоримо и подсећамо будуће генерације одакле смо потекли. Јер као што каже она позната крајишка песма – нема ништа без завичаја и родног краја. Посебно сам зато срећан што има овде много младих Крајишника, који се диче тиме што су и одакле су, што знају где су им се родили и отац и мајка, и одакле им је ђед, и који воле Србију и раде за њу свим срцем као и ми који смо овде рођени.
Многи покушавају да граде свој идентитет на томе колико ће да се разликују од Срба. Ми имамо своју цркву осам векова и своје ћирилично писмо и не треба нам ништа вештачко, али ни другима не треба да смета то што та своја блага желимо да сачувамо, јер то је богатство које смо увек делили са свима.
Ништа нисмо отимали
Никад ништа нисмо освајали и отимали и у Хрватској и БиХ. Ни данас то не желимо, само желимо да чувамо наш историјски траг, да оно што је живело вековима и даље траје. Хоћемо да памтимо сваку јаму – и Пребиловце и Паг и Јасеновац. Да не заборављамо туђе злочине, бар колико памтимо и наше. Не светимо се, нити ћемо се светити било коме. Уместо тога, узимамо на себе право да обележавамо своју несрећу да бисмо могли да наставимо даље. Зато је сваки 4. август и крај и почетак. Драги наши Крајишници, хоћемо да постанемо ваш нови корен, онај који нико никада неће моћи да ишчупа!
Хвала народу Србије, који се подигао, који показује свој понос и своје достојанство и који је усред ове дивне светине дошао на помен крајишким жртвама. Одавде сви заједно поручујемо: умећемо себе да заштитимо не угрожавајући никога. Свакоме мора да буде јасно да нико више никада Србију неће моћи да понижава!
Србији и Републици Српској желим још већу снагу. Нека је вечна слава свим жртвама ‘Олује’. Живели Крајишници! Добро дошли у своју Србију! Живела Србија!“
