Архитекта Ирина Непокојчицка уснула сан и направила фонтану која краси Сремску Митровицу. Велики водоскок симбол је жудње коју је Рускиња осећала за родним крајем.
Њена породица Непокојчицки доселила се у Сремску Митровицу 1920. године, после великих друштвених промена у Октобарској револуцији која је потресла некадашњу Царску Русију у Првом светском рату, Иринина породица припадала је некадашњој угледној руској дворској фамилији са богатом војном биографијом.
Ирина је рођена 14. октобра 1909. године у Лубни, Рускиња, православне вероисповести. Школовала се у Сремској Митровици, а у Загребу завршила студије архитектуре.Врло брзо стекла је углед признатог архитекте и доброг организатора и под њеним руководством изграђено је неколико објеката у време обнове Сремске Митровице. Радила је на пројектовању и изградњи школа, путева, канализационе мреже, стамбених зграда и јавних објеката.
У домену добровољног рада Ирина је имала великог удела. По самом ослобођењу Сремске Митровице, организовала је прикупљање материјала за пет споменика, преузела је иницијативу да се тела руских војника погинулих у Лаћарку и Јарку пренесу у Сремску Митровицу и сахране на православном гробљу.
Њој се приписује и уређење парка у коме је сада споменик „камени цвет“ који је био уништен током рата. Користећи римске споменике она је оплененила парк. Под њеним руководством извршена је адаптација „Српског дома“ и тиме оспособљен простор за одржавање позоришних представа и музичких приредби. Била је у одбору за оснивање Музеја, заслужна је за оснивање установе културе у Сремској Митровици, под њеним надзором извршена је прва реконструкција цркве Св. Стефана. Такође, Ирина се залагала да музејски предмети буду враћени (за време рата велики број предмета је нестао у скривању од окупатора). У време оснивања музеја радила је на установљавању археолошких збирки. Била је и у комисији за изградњу града.
Млада и енергична особа која је имала мало година радног стажа а доста успеха у стварању. Ирина је била веома занимљива личност, имала је широко образовање, волела је да путује, да слика, пева, глуми..била је заљубљеник у уметност, њен поборник и стваралац. Успомена на њу се чува данас у ужим круговима њене фамилије, која се крајем прошлог века вратила у Русију, тачније у Москву. Оболела је од неизлечиве болести и преминула августа 1948. године.
Оставила је дивну заоставштину „камени цвет“, која краси Сремску Митровицу.
