Замислите човека који се одједном нађе сам, без игде икога, без породице, без комшија, без родбине, без народа, потпуно сам. И тако сам стоји пред надолазећим цунамијем. Али не овим природним цунамијем, воденим таласом изазваним тектонским поремећајима негде на дну океана, него цунамијем вештачки пројектованим и изазваним, смишљено покренутим да уништи сваки траг његове породице, његове родбине, његовог комшилука, његовог народа и на крају њега лично.
Притом само Он сам, заправо једино Он, може да заустави тај цунами. Замислите…
И успева. Успева да цео тај цунами, да сву ту воду потопа предвиђену да нас све подави, као клисурина спроведе далеко од нас. Тако је деловало Слободаново супротстављање цунамију хашке инквизиције и западне инвазије. По ко зна који пут Он је стао испред нас, да нас заштити. Стао је пред оне гротескне ликове са перикама и у тогама, који нису судили њему, чак ни нама они нису судили. Они су судили да осуде наше потомство. Да никада више наше потомство не скине са себе знак парије, да га заувек обележе и изопште из човечанства. То је био циљ, а Он је био брана том науму.
Давно се Он помирио са тим да његов живот није његов, и зато је смирено као сваки човек спреман на врхунску жртву стао пред кадије и све је подредио томе да спречи да лажи инквизиције, осмишљене да би се осудило наше потомство, постану истина.
Свако слово им је разорио истином. Истином о томе како је наш народ избегао да буде жртва као 1914. у Мачви или 1941. на јамама, Јадовну, Јасеновцу. Истином која њих није интересовала. Али та истина је забележена. Чула се. Одјекнула је и побудила је стотине хиљада, десетине хиљада, а сада већ милионе у свету да схвате да жртва није била злочинац. Снимци са његовог суђења у Хагу, требали су да буду печат на сву пропаганду и разарање наше земље и народа али уместо тога постали су сведоци истине коју је Он открио на том суду. Истине да је злочин спроведен над нама, над нашом државом, над нашим народом.
Наше потомство то зна, и зна оно што родитељи неких од њих нису знали. Зна наше потомство да су речи Његове “Ваљда је после ових десет година сваком јасно да не нападају Србију због Милошевића него Милошевића због Србије” да су те речи истина. Знају то упркос непрекинутој пропаганди и блаћењу, упркос манипулaцији и лажи коју су код нас пласирали окупатори у Србији после 5. октобра 2000., у медијима као и у образовању, упркос свему нараштаји који долазе сазнају истину и поштују Његову жртву. Сваким даном истина о Њему је све јаснија и све више Он ће бити светионик истине.
У време када је Он био на челу државе и народа и ми смо се супротставили тами, управо тој тами којој се тек сада у државама “храброг, врлог” запада оргaнизовано супротстављају. Говор Слободана Милошевића из октобра 2000. је наш Символ Вере, јер нам указује на правце деловања и борбе, не само да би очували данас него да би дали шансу да се роди неко ново сутра.
Сви они који још увек кидишу на Њега, који са ниподаштавањем говоре о Њему и Његовој борби, одавно су прозрени као они који су растурили и народ и државу и обогатили се на том неделу. Не смета њима Милошевић због његових политичких уверења, смета им што су и даље у његовој сенци. Смета им што ни мртвом Слоби не могу ни примирисати, ни као државнику, ни као политичару, ни као родољубу. Управо зато, презир и мржња, клевете и лажи које су ширили деценијама према њему сада се враћају њима. Нема презренијих људи у Србији од оних који су рушили Милошевића и који и данас своју каријеру граде на тој причи. Но то је сада већ и њима јасно. Зато би они најрадије променили комплет народ, јер их је народ провалио. Народ је увидео њихове лажи и сада се истина више не може сакрити, а стуб те истине стоји постојано као клисурина, као што је и стајао пред капијама Хашког суда!
Миле Бајшев
