Српска академска јавност сведочи невероватном суноврату некада једног од најистакнутијих националних историчара, академика САНУ Василија Kрестића. Да је у питању само узнапредовала деменција, то не би требало ни спомињати, већ згражавање изазивају тврдње његових блиских сарадника да корен његовог заокрета ка издајничком руководству САНУ на челу са одлазећим Владимиром Kостићем, фасцинираним НАТО „вредностима“, у потпуности лежи у незајажљивом пориву за стицање новца.
Међутим, и то недостојно ситносопственичко понашање пада у други план у односу на патолошку потребу да се на страницама српских научних часописа сладострасно обрачунава са својим мртвим колегама.
Најновија жртва без права на одбрану је његов далеко млађи, недавно преминули новосадски историчар Дејан Микавица, кога је најприземнијим, па још саркастичним речником, оптужио за својеврсно „аутономаштво“ које је наводно заступао у научним радовима. Нимало витешки, нимало достојанствено, сачекао је да му колега умре како би га без задршке оклеветао.
Шта ли је у глави Василија Kрестића и, кад већ нема достојанства и стида, има ли, тај вајни и „забринути“ борац за останак Kосова и Метохије у Србији, због чега је недавно обијао прагове српске Патријаршије, макар мало страха од Бога због напада на младог покојног колегу, практично вршњака његовог сина Петра Kрестића, коме је својим утицајем и везама непотистички деценијама крчио пут до највиших научних звања? Ако је и од Василија, много је!
