Један седмогодишњак и један петогодишњак убијени су, немилосрдно, само зато што су били Срби. И зато што су, на основу свих претходних искустава, њихови егзекутори знали да за ово злодело неће бити кажњени. Како се, на крају, и догодило, јер и овај злочин над нама остаде без казне, као и толики други.
Те ноћи, на прелазу првог у други јул 1992. године, остаће још једна у низу оних страдалних, голготских сцена стварно непојамног српског страдања.
Група припадника Интервентног вода Станице јавне безбедности у Коњицу је кренула у убилачки поход, у отмицу читаве породице угледних српских професора коњичке гимназије: Ђуре, његове жене Власте, и њихове дечице, седмогодишњег Петра и петогодишњег Павла.
Миралем, Јусуф, Адем, Шефик, Мирсад и Халил су упали, у сред ноћи, у стан породице Голубовић, одмах почевши са малтертирањем невиних цивила, кривих само због свог непожељног српског порекла и друштвеног угледа.
(И Ђуро и Власта су одрасли на селу и тешком муком су се ишколовали. Он је завршио географију на Природно-математичком факултету, а она је дипломирала архитектуру… Вредни и поштени, били су чувени у читавом Коњицу… Ни мрава не би згазили, увек спремни сваком да помогну. То се односило и на све њихове комшије Хрвате и муслимане… Обоје су били, уз то, и инвалиди, што читаву причу чини још мучнијом).
Узеше насилници и њихов телевизор из дневне собе, који ставише у гепек аутомобила смрти, као јасан додатак разбојничкој дефиницији њихове ”акције” и, уједно,прави опис ”карактера” ових униформисаних монструма.
Угураше, уз батине и претње, несрећне родитеље и њихову уплашену дечицу у ауто и кренуше на импровизовано губилиште.
Отац и мајка су ћутали, безуспешно тражећи начин на који би спасили макар своју децу, а малишани су тихо јецали, у самртном страху. Осећали су да им се, свима, ближи неумитна погибија, а без икакве кривице, ни пред Богом, ни пред људима.
А ту, сем њих, људи и није било, иако нису били сами.
И поче оргија смрти!
Група бошњачких џелата је дошла, убрзо, до оближњег полицијског пункта (у насељу Поља Бијела), где их, упркос јасној злочиначкој намери, пропустише полицијаци Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу (припадник ”Хрватског вијећа обране”) да прођу.
Неких километар одатле (према селу Спиљани), убице избацише своје уплашене и занемеле жртве и угасише светла на њихова два аутомобила. Осташе упаљена само позициона светла, да све буде још сабласније и језивије.
Поређаше Ђуру, Влатку, Петра и Павла уз пут – и почеше са стрељањем, кратким рафалима из аутомата.
Голубовићи падоше као снопље, а убице се, задовољно, вратише у полицијску станицу, одакле су и пошли у смртоносни, ничим изазвани поход…
И тада поче онај најстрашнији део ове, и иначе страшне приче.
Наиме, у силној пуцњави, Божијим чудом, мали Петар паде уз мајку и млађег брата, али остаде НЕПОВРЕЂЕН на губилишту.
Када су убице упалиле аутомобиле и кренуле назад, Петар устаде.
Гледао је, занемео од ужаса, окрвављене лешеве свог брата, мајке и оца.
Сам самцијат, усред ноћи без месечине, окружен тамом и испуњен страхом, овај седмогодишњак је кренуо, тетурајући се, ка полицајцијском пункту крај кога су прошли непосредно пре тога.
Дошао је, наш малени сународник, пред полицајце и, једва говорећи, рекао им, промуцао некако, све плачући, шта се догодило.
И онда ова двојица нељуди, обузети мржњом према Србима (чак и када су наша дечица у питању), позваше Миралемову ескадрон смрти, да их одмах обавесте о ”несхватљивом пропусту који су начинили”.
Оставили су, ненамерно, својом неспретношћу, у животу – малог сведока почињеног злочина и тиме све њих угрозили.
Јер ту ником није било важно шта је учињено, већ шта ће се од тога открити пред јавношћу и имати ”нежељене последице” по њих.
Ни о чему другом нису размишљали, а најмање о демонској страхоти убијања деце…
И вратише се џелати, напросто избезумљени од шока због оваквог, по њих непредвиђеног тока ствари.
Када дођоше, закочише уз шкрипу гума и излетеше напоље.
Петар одједном схвати да је сада све заувек готово, јер га, уместо спаса, дочекаше опет убице његових родитеља и малог брата.
Схвати и занеме.
Узеше малишана и грубо га угураше у кола, нестрпљиви да што пре коначно заврше читаву ствар.
Код места Бегин вир, изведоше малог Петра и стрељаше га, по други пут исте ноћи!
Овај пут су гађали у месо и нису ништа препуштали случају.
Искидаше маленог меци из аутомата, а онда га и ”оверише”, за сваки случај.
Да им по други пут не побегне.
Шта су му успут говорили и радили, то никада нећемо сазнати. Као ни оно што је несрећни дечак морао да проживи у тих двадесетак неподношљиво дугих минута до своје смрти.
Тако одоше из света живих Петар и Павле, мед медени, загрљени у заједничкој смрти, као невине жртве несхватљиве мржње према свему српском, па чак и нашој невиној деци.
P. S.
Касније је суђено само једном од њихових убица, који је скончао у затвору, баш пре него што је требао да сведочи о свему шта се ту конкретну збило, а и о злочину у коме је, такође, учествовао (као и његови саборци из Коњица), над српским цивилима у селу Брадини (иначе, родном месту Анте Павелића).
Све то је загушено тишином овом нимало случајном смрћу Миралема Мацића (толики рекоше да је убијен у својој ћелији да не би ”превише причао”).
Шефик Туцаковић и Мирсад Максумовић су, касније, погинули у рату. А остале убице породице Голубовић (и толике друге, њима сличне) и сада мирно шетају као слободни грађани Федерације БиХ.
Драгослав Бокан
