Седео сам пре десетак дана у „Утиску недеље“ поред новопеченог народног депутата Радомира Лазовића из Не давимо Београд кад је рекао, добро сам чуо, да Србија у погледу санкција Русији треба да усклади спољну политику са ЕУ, али да би добро размислио да ли да гласа за било шта што помаже Вучићевом режиму.
Изгледа да је београдски покрет преломио па је таблоид Нова у уторак донео громопуцателни интервју са Добрицом Веселиновићем (који није посланик) где овај без увијања каже да Србија треба да уведе санкције Русији.
Зашто? Ту крећу реторичке вињете: те осуда руске агресије је етичко питање (јесте), те Србија треба да се мане фосилних горива (треба), те коначно наше је „стратешко утемељење“ приступање ЕУ, па онда су ваљда и санкције скроз океј.
Ударни портали режима пренели су ову изјаву Веселиновића без епитета – изгледа да више није страни плаћеник, пудлица немачких Зелених и мутивода, баш као што је и жути лопов Ђики преко ноћи постао господин Ђилас.
Не видим аргументе да постоји „техничка“ нити било каква друга коалиција Ђиласа и Вучића, нити верујем у чаршијске приче да ће коалиција „Морамо“ да уђе у власт. Али, заговарањем санкција у тренутку кад режим не зна како да изиђе између источне и западне ватре, овај део опозиције пружа сламку спаса Вучићу.
То делује као одустајање од борбе за смену власти. Јер, у Србији оваквој каква је, а другу сада немамо, на власт неће доћи нико ко диже руку за санкције против Русије. Можете мислити да је то рђаво, да је продукт вишедеценијске пропаганде и лудачке путинофилије, али не љутите се на чињеницу.
Ставом Добрице Веселиновића се коалиција „Морамо“ закуцала у центру Београда, тамо где је вредно радила па добила већину својих гласова. Али, то је урбани мехур тако далек од реалне Србије.
Занимљивија ми је овде аргументација коју је до краја извео директор агенције Бета Радомир Диклић у гостовању на Н1. Каже, санкције нису само симболика него „ви тиме шаљете поруку – да, ја ћу поштовати европске вредности“.
И још: „Уколико будемо добар ђак, а добар ђак значи санкције Русији, можемо да очекујемо бржи напредак ка ЕУ, и да се тренутно, али не можда ни потпуно, зажмури на једно око по питању великих унутрашњих проблема у Србији, а то су демократизација друштва, стање у медијима, корупција, стање у правосуђу.“
Тако је у две реченице стала сва шизофренија: санкције су поштовање тзв. европских вредности, а за узврат ће заједница вредности надаље да жмури на тлачење народа, медија, партијско запошљавање и мафију, све оно што притиска малог човека у Србији који је некад веровао, а сада баш и не верује у те европске вредности.
Пошто моралног аргумента за санкције нема – јер оне ем не раде, ем погађају обичан народ, док злочинац Путин седи у златном бункеру – бежи се у „европске вредности“, „стратешка утемељења“ и обећања о „бржем напретку ка ЕУ“.
Србија годинама седи у чекаоници са нацртаним вратима, мантра о „евроинтеграцијама“ се сасвим испрала. Макрон, тај председник богатих, ено је опет победио, а јасно је рекао да нема говора о проширењу док се ЕУ не реформише. А кад ће и да ли ће, не знамо.
Притисци на Србију да уведе санкције свакако су несносни, а уцењивачки капитал Запада већи него руски. Може бити да би Србија више страдала ако не уведе санкције, него ако их уведе.
Али, поштеније би онда било да се ствар представи као питање политичке трговине него морала и „стратешких утемељења“. Шта може да се извуче од Запада у замену за санкције? О каквим санкцијама уопште говоримо? Све то опозиционари не могу баш да знају тачно, кад трче пред руду са „принципијелним“ ставовима и олакшавају игру Вучићу.
Веселиновићу би било добро да послуша паметнијег друга Лазовића. Чак и ако си за санкције, не можеш у Вучићевој Србији да будеш опозиционар ако режиму који скапава приносиш чашу воде.
Немања Рујевић